Izdavao sam stan u kome je do smrti, u dubokoj starosti, živela moja mama.
Dva
puta sam izdao stan Romima i pokajao se. Ne bih da globalizujem, ali oni kojima
sam izdao stan su ga ruinirali, načinili dugove i pobegli. Međutim, nisu mi
ništa od nameštaja ukrali.
Posle
sam izdao stan kamiondžiji. Bio je lokalan tip, delovao je domaćinski. Međutim,
bio je mek i žena koja je povremeno, kako je tvrdio živela s njim, vrtela ga je
oko malog prsta. Isto onako kako ga je nagovorila da uzme u najam majčin stan,
tako ga je posle manje od godinu nagovorila da ga bez redovnog otkaznog roka,
napusti
Posle
nekoliko dana od iseljavanja pojavila se sa nekakvim kesama da pokupi sokove iz
špajza. Objasnio sam joj da sam ih zamolio da sve svoje stvari odnesu, da
počupaju povrće (mlade krompire iz bašte je povadila, recimo) a ja ću sve
njihovo ukoliko ostane baciti u kontejner. Bila je nedelja, drugi dan od njihovog odlaska. Sve sam bacio u
plavu kantu i ujutro su ih đubretari istresli u svoj kamion.
Vrlo
brzo utvrdio sam da mi je kamiondžija, svakako uz pomoć žene koja je radila u
gradskom zelenilu i posle oluje, video sam, čak i snimio kamerom na telefonu;
krala drva sa javnih površina, ukrao metalnu peć sa sulundarom.
Zamolio
sam ga mi je vrati.
Pravdao
se da je peć odnela neka nepoznata Ivana tvrdeći da je njena. Peć je, inače,
teška kao Trepča.
Mislio
sam da se obratim policiju. Znao sam da me laže. I on je znao da sam shvatio da
me laže pa je peć vratio posle nekoliko dana.
Posle
sam pregledao stan i utvrdio da mi
nedostaju dve metalne Ikeine stolice. One, koje su išle uz sto.
Niko
nije mogao da uđe u stan, osim njega.
Onda
je njegova ljubavna prijateljica došla po sokove, neke zove i tako šta.
Nisam
želeo da više ulaze u maminu kuću, koju sam, uzgred, izdavao samo da bi živela.
Neka
loš svet zauvek ostane napolju, mislio sam. Unutra je nešto više od para i
gunitaka stolica.
Нема коментара:
Постави коментар