MILAN TODOROV: TEREZA

 

 

Postoje putovanja o kojima ne volim da mislim. To su, pogađaš, poslednja putovanja u životu. Mi turistički vodiči kroz ovaj grad, kaže mi školski drug moje žene, zovemo to Poslednji zov tetreba.

Putuju nadajući se da će pobeći od smrti koja ih verno čeka u njihovom gradu. Snimaju  crkve, pijace, voće, ilegalne prodavce cveća i bostana. Znaju da je to uzaludan posao. Slike sa njihovih putovanja, a načine ih na hiljade, posle njih niko neće imati strpljenja da gleda. Neki se razbole baš na putovanju. Preduhitre ono što je trebalo da ih snađe malo kasnije. Pripisuju to neprilagođenošću na nove bakterije, lošu vodu, loš aer oko pijačnih kontejnera. Oni ne znaju da su odavno bolesni teško i da su se razboleli na smrt kad su poželeli da pobegnu od smrti. Jer, smrt nije stvar jednog dana. Ona se prikrada mimo svesti glavnih junaka. Ona je u prvom koraku koji napravite kao dete.

Moji davnašnji prijatelji Rudolf, zovimo ga Valentino i Tereza, zovimo je gospođa Ranken, vodili su osebujan ljubavni život, jer behu skloni poligamiji, kolektivnom bludu i incestu, ako se ukaže prilika.

Ona je bila glavna medicinska sestra u hirurškom bloku. Svoju seksualnost pravdala je time da je gledala previše smrti i da hoće da živi bez ograničenja. Imala je kumu, debelu, rasnu plavušu od sto i više kilograma, koja se šminkala napadno i od koje je njen Rudolf Valentino, dok su sedeli na otvorenom splavu na malom Dunavu, tražio da mu puši.

Neka svi čuju, vikao je. Kuma će da mi puši.

Tereza Ranken ga je molila da ne viče. Kuma je pognute glave ćutala. Posle nekog vremena odvele su ga u malu drvenu vikendicu na obali i zavladala je tišina.

Ja sam, pričao mi je, imao kućicu od drveta pored njih. Često sam sedeo na terasi, pućkao lulu, pisao neke beleške koje nikad nikome nisam pokazao i tako bivao svedok.

Ni g. Ranken nije bila cveće. Imali su strmo stepenište tačno naspram terase moje kućice na kojoj sam sedeo zablenut u nešto što ne bi trebalo da vidim. Gospođa Ranken je, moram da kažem, u bikiniju sličnijem tangama prala stepenište, ljuljajući bokovima. To je ono kad žene pričaju sa vama svojim telom.

Ne vidim njeno međunožje, jer ne želim da gledam u tom smeru, ali čujem kako se njene čvrste butine četrdesetogodišnjakinje taru o plastiku bikinija.

Zov tetreba. Univerzalan zov.

Sledeće leto uplatili su putovanje belim dunavskim kruzerom od Beograda do Crnog mora i nazad do Budimpešte.

Pomešali su se sa starim gostima iz sveta.

Bilo je to putovanje u stilu „Ako preživim neću umreti“.

I, preživeli su. Vratili su se puni do sada nepoznate energije.

Vraćao sam se iz grada kada me je na ulazu divlje naselje kraj Dunava zaustavio policajac i rekao da zaobiđem Rudolfovu kućicu jer su imali intervenciju.

Sutradan sam saznao da je Rudolf, inače blagi srčani bolesnik umro iste noći na gospođi Ranken u ljubavnom zanosu.

Smrt je, pomislio sam tada, kao neka nagradna igra. Pogodi te kad ne očekuješ.

Zašto se ovoga sećam?

U tržnom centru, pobegavši u njegov klimatizovan prostor od nesnosne vrućine sa asfalta a na ulazu u megamarket kolonijalne robe skoro se sudarih sa devojkom koja je bila ista istacka Tereza Ranken sa ondašnjeg Dunavca. Pogledala me je, učini mi se, zavodnički, brzim trzajem plavih kosih očiju. Osmotrih je tek tada pažljivije. Kratka bela letnja haljina na krupne plave cvetove, lake šarene sandale i plava savršeno tanka i ravna  kosa koja je padala do ispod ramena. Kad smo se mimoišli na nekom od mnogih nivoa ugledah na njenim butinama istetoviran natpis Carpe diem.