MILAN TODOROV: PSEĆE SRCE

 

 

 

 

Leto je jedan od najboljih darova prirode.

Sedim u svojoj rasklopljivoj stolici u hladu divljeg bresta za koga bi bolji pisci od mene rekli: „Bog ga blagoslovio“, jer živi sto i pedeset godina.

Porodica umrljana u pesak ispred,majka,otac i ćerka od desetak godina plus mali bradati pas sličan onome koga je imao moj prijatelj u braku sa prijateljicom koju smo mu ja i moja supruga preporučili. Dobri su to, pametni psi. Posle razvoda, pas je odlučio(želeo) da ostane sa njim a ne sa njom. Psi, kažu, osećaju i što je još bolje, umeju da predosete događaje. Mali labrador je nekoj ženi u Engleskoj, debeloj beloj ženi koja nije mogla da vidi svoje noge, njuhom otkrio nekakav rak kože na stražnjoj strani butine i, kažu, spasao joj život.

Mogu da verujem u vrednost vernosti svakoga a naročito dobrog psa, premda je živeti samo od vernosti nekoga prilično jeftina uloga.

Beli pas je iznenada došao do mene, otrljao svoju apsolutno čisti dlaku o moju nogu, onjušio me i seo pored mene. Uzalud ga je gazda dozivao. Pas nije hteo kod njega.

Divan je, rekao sam mu.

Jeste, odgovorio mi je sa nekim jakim stranim naglaskom, ali nikad nije veran dosledno.

Ne razumem, rekao sam.

Uvek se, reče, pribije uz nekog drugog a ne mene, njegovog gospodara, koji ga negujem, volim, izvodim u šetnje.

Za trenutak, učini mi se da skuplja kamičke kojim će gađati psa.

Ali, pas je razrešio i tu dilemu. Hitro je odskakutao do one porodice, zarežao na njihovu pudlici i mirno seo između muža i žene, dok je njihova ćerka trčala po plaži za preplašenim ljubimcem.

I tako… pas je sedeo. Gospodar ga je zvao rečima prisnim i mekim. Uzalud. Nedaleko od tih događanja, na pesku su ležale dve vrlo mlade devojke i dosađivale se dok se nije pojavio mladić na bučnom plavom motorciklu. Ugasio je motor tik ispred njih, skinuo kacigu i poljubio jednu od devojaka u usta. Zatim je drugu, koja je bila mnogo bujnija, obgrlio oko pasa, pokazao joj na rupicu na pupku a ona ga je punim jezikom poljubila u usta. Prva devojka je okrenula pogled ka vodi.

Onaj beli pas je okrenuo ka šipražju od divljih jagoda i pavite koje je postepeno davila malu šumu iza peska. Čulo se kako se lomi prašnjavo grmlje, njegova bezglasna neprohodnost.

Kako se orijentiše, pitao sam se. Gledajući nebo? Prozirući naše humane namere?
Kako?

Bilo je nesaznatljivo, osim ako ne bismo pokušali da čitamo njegov i naš strah od nečega što ne znamo da li je poglavlje prošlosti ili nestajanje i ponavljanje naših života u svakom trenutku.

Ne znam da li se pas vratio vlasniku. Pretpostavljam da jeste. Spakovao sam s ei pobegao sa sunca. Ali, posle, siguran sam, ništa nije bilo isto. Jer, nemoguće je naučiti ljubav.