Čarslu Bukovskom,
umesto crne ruže
Bilo
je, ruku na srce, ipak više dobrih podstanara i podstanarki. Sećam se kuglašice
Ljilje iz šezdeset i neke. Bila je ovaploćena Merlin Monro. Pobegla od muža sa prelepim švalerom.
Uprkos tome bacala je oko okolo. Bio sam klinac. Dopadale su mi se njene sise.
Jednog
dana kada smo bili sami u dvorištu kuće
rekao sam joj to.
-Molim
vas, gospođa Lljiljo pokažite mi bar jednu vašu sisu.
Nasmejala
se.
-Zašto
bih to uradila?
Tada
još nisam znao da kad žene postave to pitanje, muškarac ostaje paralizovan. Kao
mužjak bogomoljke.
Bio
je, ako se ne varam, avguste mesec. Liljana je imala žutu majicu na sebi. Ispod
majice nazirale su se krupne bradavice.
Uhvatila j moj pogled.
-Zar to što vidiš nije dovoljno?
Umesto
odgovora pružio sam ruku sasvim polako i zavukao joj ispod te majice.
Ošamarila
me je.
-Kako
se usuđuješ?
Ispod
levog oka ostala mi je masnica.
Nisam
znao otkud mi ta ideja.
Ona
je potom sela na drvenu klupu u dvorištu i sunčala se, skinuvši majicu i
okačivši je o čeličnu žicu za sušenje veša koja je bila razapeta nasred
dvorišta, ne obraćajući više pažnju na mene. Nisam video nikakvu razliku.
Zarekao
sam se da ću je jebati kad tad.
Suvišno
je da kažem da to nikad nisam uspeo.
Ona je otišla. Ostavila kegle u kuglani u kojoj sam, samo radi nje, radio kao
dečko koji vraća kugle posle čišćenja ili udaraca u puno.
Pričalo
se da je umrla posle povratka mužu.
Uglavnom,
ponekad sam nepredvidiv.
Moja
majka me je najbolje poznavala. Govorila je da sam pile sa petlovskom krestom.
To je značilo da sam dobar, skoro uvek dobar, ali kad nisam dobar, kad stvari
krenu loše, onda sam zlo i naopako. U životu sam , uzgred, često imao problema
zbog toga. Ali, ne kajem se. Uvek bih poludeo kad bih video da odlazeći
podstanar koji nije platio nekoliko poslednjih komunalnih troškova, kao ni
utrošenu struju prethodnih meseci, pokušava još i da me pokrade.
Jedna,
takođe divna, žena koja je kratko stanovala u stanu sad mojih pokojnih
roditelja, odlazeći izmirila je sve račune, stan dovela u red kakav je i bio i
još mi je ostavila crnu tučanu peć na drva.
U
stan se uselio kamiondžija.
U
početku je izgledalo da je dobar domaćin. Kosio je travu u dvorištu, donosio
drva za zimu, drva koja je nalazio tu i tamo, uglavnom to behu industrijske
palete koje je gomilao u uglu dvorišta. Dozvolio sam mu da sagradi kućici za
psa na travi a on je napravio dvosobnu rogobatnu volijeru na travnjaku. Dao sam
mu na korišćenje mali podrum, šupu za drva, tavan i veliku hladnu ostavu iz
koje se pelo na tavan.
Iznenada
je odlučio da ode u drugu kuću.
Nisam imao ništa protiv. Sve vreme sam se nosio mišlju da mu dam razumni
otkazni rok, jer ni kiriju nije plaćao na vreme.
Ah,
da, zvao sam ga Crni, mada je kamiondžija bio bele puti.
Imao
je prijateljicu. Učinila mi se u prvi trenutak da je kulturna i vredna žena.
Sada, kada su se pakovali, pokazalo se da ona nosi pantalone. Odnela je čak i
najlon koji su prekrivali plastenik koji sam im dao na korišćenje.
Rekao
sam im da nose sve što je njihovo. Povrće, korov, saksije pune i prazne.
I
nosili su kao hrčci. A onda je nestala ona lepa i dobra metalna peć na drva.
Pitao
sam Crnog gde je, jer je samo koji dan pre toga bila tu.
Odgovorio
mi je da je pevačica peć dala nekoj svojoj drugarici po imenu Ivana.
Pozvao
sam pevačicu i pitao je da li je to tačno.
-Ne,
rekla je, ja sam tu peć ostavila vašoj kući, za buduće podstanare.
Čemu
ova priča i čemu prethodno sećanje u priči?
Večeras
me je u najvećem gradskom parku presrele mlada devojka, skoro devojčica sa mobilnim
mu ruci i pitala da li želim da mi
prorekne sudbinu.
-Izvini,
nemam vremena.
Mislio sam pritom na Desanku i njeno „Nemam više vremena.“
-Ali
to je samo minut a meni bi mnogo značilo.
Pristao
sam.
-Koliko
imate godina?
Hteo
sam da joj kažem: zar ni to ne umeš da pogodiš.
Slagao
sam da imam blizu šezdeset godina.
Pogledala
je u svoj telefon i ništa nije rekla.
Нема коментара:
Постави коментар