NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI

DEBELJUCIN OSMEH

Šetajući pijacom u potrazi za kivanom iliti „afričkom rogatom dinjom“ koju neki znaju i pod imenom „bodljikavi krastavac“, gospođi Ljubinji Špekovštek, reklo bi se sasvim slučajno, na um pade ideja za priču. Gospođa Špekovštek ne samo da u životu nije napisala ni jednu priču, već nije nikada ni razmišljala o tome da postane slavni ženski pisac koji u poslepodnevnim nedeljnim emisijama na televiziji govori o smislu života i o tome koji faktor zaštite protiv sunčevog zračenja koristi.

Ideja za priču joj se pojavila nakon što je svratila u jednu pekaru. Tamo ju je uslužila prodavačica, sva musava od pogačica koje je slatko i krišom njupala ispod tezge. Ugledavši joj bradu, obraslu sitnim, paperjastim i tamnim dlačicama po kojima su poput majmunčića na lijanama visile mrvice, gospođa Ljubinja Špekovštek zamisli kako bi bilo kada bi ta prodavačica bila crnac visok dva i po metra i sa dijamantskom minđušom na nosu. Izlazeći iz pekare otkinula je parče toplog, mirisnog hleba i stavljajući ga nemarno u svoja usta setila se da bi je takav junak sigurno odveo u priču ili o košarci ili o aboliciji, temama o kojima je znala koliko i o naseljavanju Australije u sedamnaestom veku.

U tom trenutku pokraj nje prođe jedna poput šljive osušena žena koja je vodila na povodcu prase, kućnog ljubimca koje je sve popularnije među građanstvom. Gospođi Špekovštek istog trena sinu na pamet: junakinja njene priče biće bucmasta žena koja radi u mesari!

Sva ustreptala i zaboravljajući razlog zbog kojeg je uopšte i došla na pijacu, ona ubrza korak ka svojoj zgradi. Nadala se da će tamo sretsti svoju prijateljicu i komšinicu gospođu Skočić – Mišić i ispričati joj kakva joj je nesvakidašnja ideja pala na pamet. Gospođa Skočić – Mišić joj je već nekoliko puta prebacila da je strašno gnjavi njeno uporno prepričavanje događaja kod Žmice frizerke, gde se žene redovno međusobno svađaju oko toga čiji muž ima veći pivski stomak. Od uzbuđenja gospođi Špekovštek srce poče ludački kucati i ona samo što ne poskoči od sreće. „Ala će se iznenaditi matora džangrizavka! Videćemo ko je dosadan...“, mislila je u sebi Ljubinja, inače tri godine i sedam meseci starija od gospođe Skočić – Mišić.

Došavši pred svoj ulaz gospođa Špekovštek sede na klupu ne bi li smirila zadihanost od brzog hoda. Pružila je noge napred i izuvši klompe napravila nekoliko trouglića sa svojim od umora nabreklim i kržljavim palčevima koji su virili kroz polu pocepane jeftine čarape. Poput najvećih dinja koje vredni i na njih ponosan seljak u svojoj bašti redovno zaliva i pevuši im, kroz crnu pletenu bluzu gospođe Špekovštek nazirale su se nadimajuće grudi. Njene sitne, škiljeće oči uokvirene debelim i misaonim obrvama kao da su vrebale nekakav plen koji valja uhvatiti i pokoriti ga.

Misli o priči joj počeše navirati poput nezaustavljive bujice. Njena glava ne naviknuta na toliku inspiraciju samo što nije počela da se puši. Poče da se osvrće oko sebe ne bi li ugledala gospođu Skočić – Mišić i misao da ona ne bi bila njen slušalac ju je strašno onespokojavala. U njoj se odjednom, da kažemo niotkud, pojavi poriv jači od bilo čega na ovom svetu. Bio je to osećaj da ne sme izneveriti pripovedačku ideju, šta god to značilo, i da se priča mora ispričati bez obzira ko će je slušati! Bojeći se da će joj priča nepovratno pobeći, gospođa Špekovštek se izbezumljeno osvrtala oko sebe ne bi li ugledala bilo koga kome bi je mogla ispričati.

U tom trenutku pokraj nje je prolazio starac sav u odrpanim ritama. Upregnuvši se sa nekakvim pletenim džakom punim hartije gegao se vukući bose i čukljive noge. Gospođa Špekovštek ustade hitro i ljubazno ga zamoli da sedne na klupu rekavši mu: „Dolazi bre ovamo da ti nešto ispričam!“ Starac je upita: „Može li i kesa samnom?“, na šta ova coktajući klimnu potvrdno glavom i posadi ga na klupu. Zatim sede naspram starca, prekrsti noge i upetlja prste na šakama poput devojčurka koji se sprema da izjavi ljubav svojoj simpatiji. Ne primećujući kod svog slušaoca pomalo zrikav pogled ispod čupavih veđa i sivkastu slinicu koja mu je virila iz grbavog nosa, gospođa Ljubinja Špekovštek poče da, gotovo u jednom dahu, priča priču o „debeljucinom osmehu“...

„Pošto je gazda Cvetko iz svoje mesare otpustio aljkavu Kvaku, razglasio je preko svojih prijatelja da traži novu pomoćnicu. Uslovi su bili da buduća radnica nije gadljiva na krv i razjapljene svinjske njuške i da je, što je podvukao, uredna.

Otpuštena Kvaka, inače matora usedelica, ispunjavala je prvi uslov. Ali nakon izvesnog vremena provedenog u gazda Cvetkovoj mesari pokazala je i izuzetne predispozicije za uspešan život u svinjcu. Nespretno je pakovala butkice i nogice u kese bušeći ih koščatim parčadima nakon čega je do izlaska kupca iz mesare curilo sve do izlaza i dalje niz ulicu. Pakujući mleveno meso redovno je merila više od naručene količine pa je brljavim prstima koje nikada nije prala a redovno njima čačkala nos, čupkala od crvene gomile i bacala komadiće unaokolo, gađajući dosadne zunzare kojih po mesarama uvek ima. Pošto je bila alergična na nešto u mesari, a na šta tačno to nije znala, kijala je, štucala i pljuckala svud unaokolo. Ukoliko bi joj se nešto prosulo na pod šljapkala bi nogom po barici kao da je kišnica u pitanju. Ako bi se pak nešto prosulo po tezgi, što se češće dešavalo, pokušavala je da to takođe obriše nogom, nakon čega bi se ušinula pa bi se mesarom rasprostrao njen grlen jauk, dok bi brlja ostala netaknuta. Mušterije su uglavnom ćutale, snebivajući se na Kvakino ponašanje, mada ne baš sve. Jednom prilikom nakon što se rukom počešala ispod znojem nakvašenih pazuha i tom istom rukom počela da pakuje ćevape, namršteni kupac brka joj zapovednički reče da opere ruke i opet upakuje meso. Kvaka ostavi meso, obrisa ruke o svoju umazanu bluzu na kojoj je bilo odštampano drečavo zeleno slonče sa šarenim suncobranom i lizalicom, upali cigaru i nekako sanjalački odgovori besnom brki: „Ah, Pariz...baš bih volela da upoznam Ajfela i Delona!“ Brka na to osta bez teksta, ali pomisli u sebi: „Ova će i kornjače da nadživi!“

Nakon tri nedelje pošto je Kvaka dobila otkaz, gazdi Cvetku se javila, po preporuci njegovog kuma vodoinstalatera, devojka po imenu Pljoska.

Visoka, sa kockastom glavom i  svezanom punđom, širokih ramena i pleća, krofnastih i rumenih jagodica koje su joj gotovo skrivale oči, sa mesnatim nadlakticama (inače gazda Cvetko je odmah zamislio da ih u slašću glođe!), gojaznog, pravougaonog tela koje je kroz majicu kipilo na sve strane a ponajviše na stomaku koji je gazda Cvetka asocirao na škembiće, Pljoska je svojim izgledom podsećala na sumo - rvača koji je došao da pazari u mesari. Gazda Cvetku zato pade na pamet da joj se sklopljenih šaka pokloni, baš kao što to čine na „dalekom istoku“, ali kada mu ova reče da je došla da radi kod njega on se štrecnu. Htede da joj kaže: „Zaboga, jaoj!“, međutim, ona ga preduhitri nasmešivši se osmehom koji mekša i najtvrđa srca. Sva zjapurena u licu Pljoska pruži svoju krofnastu ruku ka gazda Cvetkovom neobrijanom podbratku pa poče kikoćući se da ga gladi kao mačora. Nakon što je nekoliko puta zadovoljno frknuo gazda Cvetko je koristeći se tradicionalnom inauguracijom, koju je uveo još njegov čukun deda, izneo tanjir pun čvaraka pred Pljosku. Običaj da novi radnik u mesari pojede nekoliko čvaraka i prekrsti se, Pljoska je upotpunila tako što je prvo nagnula tanjir ka svojim ustima i sve čvarke istovarila u želudac, a zatim umesto da kaže pobožno „amin“ podrignula.

Mušterije su od samog početka sa podsmehom gledale na Pljosku i na njen izgled. Krajem su kružili komentari: „Vide li onu novu kod gazda Cvetka? Ih, kako nisam, drugo se od nje i ne vidi!“ Ali, govorilo se i: „Jes’ vala, baš je debela, al’ kad se nasmeje čelik bi otopila!“

I zaista je bilo tako. Poput bepčeta koje radosno širi ručice ka svojoj majci spremnoj da je podoji, tako se i Pljoska radovala svakome ko bi ušao u mesaru da pazari. Ljubazno se obraćala sa „Dobro nam došli!“, šireći svoje kratke, zdepaste ruke kojima kao da je želela da zagrli kupce i primi ih na svoja golema i mekana nedra. Na izlasku iz mesare pozdravljala ih je piskavim i gotovo dečijim glasom: „Nadam se da ćemo se opet videti!“ Damama je delila komplimente ni trenutka ne skidajući svoj široki osmeh koji joj je rastezao očne kapke kao kod Japanaca: „Imate divan broš gospođo! Je li to safir ili rubin?“; ili „Samo vi navalite na slaninu i nemojte da brinete za šuljeve!“ Muškarce je takođe častila: „Od buta hoćete? Vidi se da imate prefinjen ukus, pravi ste gospodin!“ Decu je posebno obožavala. Uvek je ispod tezge spremno držala činiju punu duvan - čvaraka kojima je častila mališane. Svake nedelje bi ih obradovala i sa parčadima hleba premazanim svinjskom mašću i posutim solju i crvenom paprikom kojim je iscrtavala cvetove i srca, govoreći im: „Snaga na usta ulazi!“

U početku su mušterije, nenaviknuti na ljubazne prodavce, ispitivački i sa nepoverenjem posmatrali Pljoskinu širokogrudost. Ali, kao i svi ljudi na ovom svetu koji redovno dobijaju komplimente na svoj račun, počeli su da uzvraćaju istom merom. Govorili su Pljoski: „Zadržite kusur gospođice.“, „Ćevapi su vam za sada druga liga, ali do godine ko zna!“, „Krmenadla je prošli put bila malo žilava, ali ne mari, dali smo je Džekiju.“ To uzajamno komplementiranje dovelo je do toga da je promet u gazda – Cvetkovoj mesari porastao za, kako je izračunao, čitavih dvadeset i osam procenata. Mušterije su sa radošću dolazili u u njegovu mesaru, a često samo da bi im se Pljoska nasmešila i kazala im, naprimer: „Što danas imamo lepe kobasice, ali nikako lepe kao što je vaša bluza gospođo!“

Međutim, jedna mušterija kao da svemu tome uopšte nije pridavala svoju pažnju. Bio je to jedan stariji gospodin, tamnog, bronzanog tena, u istoj boji kao i njegove kožne cipele, pa je iz daleka izgledalo kao da je bos, mada se neko sa manjkom mašte ne bi složio sa time. Kada god bi došao u mesaru imao je isti namrgođen izraz lica, gde su do izražaja dolazile njegove načmorene, tamne obrve i napućena usta kojima kao da je sisao nevidljivi limun.

Ne znajući ni sama zbog čega Pljoska se veoma brinula zašto je taj gospodin uvek ozbiljan i namršten. Na sve moguće načine pokušavala je da ga odobrovolji. Za njega je ostavljala najlepše komade od pleća, najmesnatije batake, sveže ćevape i pljeskavice. Za njega je čuvala i najlepše komplimente: „Što volim kada uđete u radnju, sva ustreptim od mirisa vašeg mošusa!“ Ali, on bi, praveći se da je ne čuje i, kao da je znao, uvek tražio ono čega trenutno ili uopšte nikada i nije bilo u mesari. „Imate li kengurov jezik?“, odsečno bi upitao. Na to bi nasmejana Pljoska nevešto pred njega iznosila konjske kobasice zbunjena njegovom neouobičajenom porudžbinom. „Hm, kakva je to mesara kada nema kengurov jezik!“, promrmljao bi namršteni gospodin, nakon čega bi se Pljoskin osmeh vidno smanjio a oči skoro zasuzile.

Iz dana u dan dolazio je i tražio nemoguće. „Daćete mi dvesta sedamnaest grama i trinaest miligrama od buta.“, tražio je jednom prilikom koristeći to što nije bilo gužve u mesari. Pljoska se, ne skidajući detinji osmeh sa svog nervozom nabubrelog i znojem orošenog lica, gotovo pola sata trudila da izmeri tačno poručenu količinu. Ali koliko god da se trudila elektronska vaga je pokazivala drugačije. „Nisam kazao dvesta sedamnaest grama i dvadeset miligrama! Nemojte da vam ponavljam sto puta, pobogu!“, kazao je namršteni gospodin. Nakon što je iskasapila sve parčadi koje je imala namršteni gospodin je mirno kazao: „Ipak sam se predomislio, daćete mi pola kile ćevapa.“

Poput zlog duha namršteni gospodin se pojavljivao svakog dana po više puta. Dovoljno je bilo samo da promoli nosem u mesaru da Pljoska sva zadrhti. Vremenom je prestala da razgovara sa kupcima. Osmeh joj je kopnio i bivao sve manji i manji, otkrivajući njene tamne i tužne oči. Smeškala se povremeno, ali bezizražajno, na silu i po navici. Primetivši ovu iznenadnu promenu kod njihove omiljene prodavačice nekoliko kupaca pokušalo je da je oraspoloži. „Znate li šta svinja pomisli pre nego što je zakolju? Ne znate? He, pa ne znam ni ja, inače bih sam bio svinja! Ha, ha...“, samo jedan je od mnogobrojnih viceva koji na iznenađenje mušterija Pljoski uopšte nije bio smešan. Neke mušterije su i same, primetivši Pljoskino pokunjeno lice, dobile tužne izraze. Drugi su pak počeli da izbegavaju gazda Cvetkovu mesaru misleći u sebi: „Tamo radi ona tužna buca.“ Treći je više nisu ni gledali u oči - naručili bi, izbrojali pločice na podu ili masne mrlje na plafonu, uzeli porudžbinu, platili i bez pozdrava odlazili iz mesare. A Pljoska je za sve to vreme samo razmišljala o namrštenom gospodinu, pitajući se zbog čega je toliko zlovoljan i da nije ona tome uzrok.

Nakon tačno pet meseci od Kvakinog otkaza, ulazeći u mesaru i ugledavši Pljoskin potpuno odsutan i tupav pogled, bez i najmanje smeška na njenom okruglastom i utučenom licu, namršteni gospodin se konačno po prvi put nasmeja. Kao i svaki drugi iskreni osmeh na ovom svetu i ovaj je bio veoma lep i prijatan za oko. Ugledavši kez koji je otkrio malo žućkaste ali zdrave zube sa zlatnom „četvorkom“ desno gore, Pljoska vrisnu od sreće. Zatim poče neartikulisano da mlatara rukama i da se smeje na sav glas. Ulicom se prosu njen vrisak koji privuče znatiželjne prolaznike, među kojima beše i redovnih gazda – Cvetkovih mušterija. Vest se brzo proširila krajem: „Vratio se debeljucin osmeh!“ Za pola sata mesara je bila ispunjena gomilom sveta koji su netremice posmatrali Pljosku kako tresući se sva skače u mestu, podvriskuje, pocikuje i maše rukama kao da je pripiti predvodnik u svadbarskom kolu. „Šta joj bi?“, pitali su se ljudi međusobom, i slegajući jednako ramenima davali odgovor na pitanje. A odgovor im beše izmakao pred nosem. Samo što je počela da se pravi gužva namršteni gospodin se polako i neprimetno iskrao iz mesare. Izašavši na ulicu napravio je par koraka i stao. Natmurivši se poput olujnog oblaka rekao je u sebi: „Idemo sve iz početka...“, i polako pošao niz ulicu.“

Nakon što je završila priču gospođa Ljubinja Špekovštek upitno pogleda starca ispred sebe, očekujući njegovo mišljenje o priči. Ovaj se počeša po licu zaraslo u čekinjastu bradu, mnjacnu par puta suvim usnama pa kaza: „Pre par godina desila mi se jedna neverovatna stvar. Bio sam u jednom gradu, sad ne mogu da se setim tačno kom, mada moguće da je bilo i selo, jer ja ne pamtim baš najbolje takve stvari, a i zar je bitno je li grad ili je selo...“ Shvativši da će starac umesto komplimenata da je daruje sa nekom njegovom dosadnom „životnom pričom“ gospođa Špekovštek ustade sa klupe, izvini mu se i kaza mu da mora hitno da ode da proveri je li nahranila kanarinca kojeg inače nije ni imala...

Sledećeg jutra gospođa Špekovštek ode kod svoje komšinice gospođe Skočić – Mišić na kafu. Prelistavala je u svojoj glavi priču koju je prethodnog dana ispričala. Shvativši da ne može da se seti pola priče obuze je trema. Nakon što je gopođa Skočić – Mišić  zakuvala kafu i poslužila je u šoljicama sa Diznijevim likovima reče Ljubinji: „Zamisli šta mi se dogodilo juče. Vraćam se ja sa pijace kad ispred zgrade sedi neki starac sav u poderanim ritama i sa nekakvim džakom pokraj sebe. Reče mi da sednem pored njega da mi ispriča jednu priču koju je upravo izmislio. Da me pitaš zašto sam sela pokraj njega ne znam da ti kažem!“ Na to gospođa Špekovštek uskoči: „Verovatno ti se dopao, ti voliš neobrijane!“, pa se nasmeja pokrivajući šakom usta poput deteta kada nešto „izvali“ za porodičnim ručkom. „Ha, ha, baš smešno!“, ironično kaza gospođa Skočić – Mišić pa nastavi: „Sednem ja kraj njega i on stade da mi priča priču o nekakvoj debeljuci i njenom osmehu. Znaš da odavno nisam čula nešto zanimljivije! Toliko mi je ta priča bila interesantna da sam potpuno zaboravila na „moju“ seriju pa sada ne znam je li Rikardo poljubio Margaritu ili nije. Ali neka, za onakvu priču bih menjala dvadeset epizoda! Eh, kada bi ti znala tako nešto da mi ispričaš, bila bi mi omiljena komšinica, a ovako ćeš verovatno da me opet daviš sa Žmicom frizerkom...“ Gospođa Skočić – Mišić se potom zamisli a gospođa Ljubinja Špekovštek zapanjena osta bez reči.