MILAN TODOROV
OSVETA
Prevrnulo se vreme, a Njegov spomenik je još blistao na glavnom gradskom trgu. Premda je vlast koja ga je podigla, još pre desetak godina, na traženje naroda, bila zbačena, on je ostao.
Po dobrom starom srpskom običaju moglo se očekivati da Njegov spomenik bude srušen u opštem narodnom veselju i pucanju, da već druge revolucionarno-kontrarevolucionarne noći bude srušen, raskomadan kao kad zverinje raskomada lešinu vođe čopora, pa zatim krišom bude odnesen na otpad u poverljivu Državnu livnicu gde bi bio pretopljen u staro gvožđe koje će posle određenog broja godina (huk balkanske istorije) opet biti pretopljeno u neku novu bistu.
Međutim, kao što svi znamo, ništa se nije dogodilo. Crno, takozvano srpsko platno, kojim je Njegov spomenik bio prekriven u prvim danima revolucionarno-kontrarevolucionarnog dešavanja (zavisno od Tumača) odavno su pokidali podmukli panonski vetrovi. Ali, Njegov spomenik je stojao na istom mestu, prkosno, skoro inadžijski, pokazujući celom svetu da mu niko ništa ne može, da je jači od sudbine i da se, bar što se njega (Spomenika) tiče, nikakve promene nisu ni dogodile, a naročito ne demokratske.
Zbilja, većeg spomenika nije bilo u okolini. Kako prostorno, tako i vremenski.Dvesta pedeset tona čistog željeza diskretno prelivenih tankom, gotovo čokoladnom košuljicom bronze.
Prvi preduzetnik, izvesni Stojan Glovački iz Sadova, koji je ugovorio posao oko uklanjanja Njegovog spomenika, pobegao je, kako njegovi ukućani tvrde, čak u Kamberu u Australiji, gde se verovatno pod lažnim imenom potuca po četničkim klubovima. Još stoje njegove rasparene moćne dizalice, neraskidivo vezane za Njegov spomenik, slomljene hidraulike, zarđale kosti demontažne mašinerije nekada najjače na ovom delu Balkana.
Nova vlast je, doduše, odmah posle oktobrskog prevrata formirala tim sačinjen od uglednih građana i stručnjaka, čiji je jedini zadatak bio da istraže sve pojedinosti koje mogu biti od značaja za proces istorijskog uklanjanja Njegovog spomenika.Prema dokumentaciji potrošeno je oko dve stotine miliona dolara iz stranih donacija na procenu veličine zjapeće rupe koja će posle odnošenja Njegovog spomenika ostati na trgu. Da ne govorimo o novcu iz budžeta, odnosno poreza građana, koji je spiskan na procene mogućih oštećenja gradske infrastrukture, kao i na elaborate vezane za estetsku i psihološku dimenziju uklanjanja Njegovog spomenika iz naše stvarnosti, ali i iz naše svesti. Unesko je prvi put u istoriji postojanja civilizacije javno istakao svoju podršku rušenju jednog spomenika a ne očuvanju. Bivši članovi Njegove vladajuće partije prijavljivali su se kao dobrovoljci za najopasnije radove prilikom planiranog rušenja Njegovog spomenika. Raspisan je i međunarodni arhitektonski konkurs za urbanističko rešenje izgleda okolnih ulica, koje bi u fazi odnošenja Njegovog spomenika sa trga, neminovno morale biti porušene. Nagrađen je rad jednog finskog autora u kome je nedvosmisleno naznačeno da će se umesto starog gradskog jezgra izgraditi još lepše i starije. Uostalom, detaljno je razrađena i pozicija nekog novog spomenika, za sada neutvrđenom Sinu naroda (zanimljivo je da ćerke naroda u ovakvim poslovima obično nemaju šta da traže). Određena je i strana sveta (ona na koju duva vetar) prema kojoj će novo Lice sa spomenika pokazivati rukom, kao i položaj konjske zadnjice ( u zvaničnim dokumentima: slabine) u odnosu na prijateljsku nam stranu sveta.
Bilo je tgu još mnogo zamršenih, nedorečenih, opasnih, veselih, nemogućih kombinacija koje bi gospodin Slučaj mogao proizvesti u akciji uklanjanja Njegovog spomenika. Eto, zato je njegov spomenik još bio tu gde je bio.
Po jednom narodnom verovanju, koje nikada nije dobilo službenu podršku, svako rušenje spomenika, pa tako i Njegovog spomenika, znak je loših vremena, godina mršavih krava, velike žrtve. To se delimično i obistinilo prilikom pokušaja demontiranja glave Njegovog spomenika kada je glavni operater, iako propisno pričvršćen čeličnim sajlama, pao naglavce sa visine od dvadeset jednog metra i ubio se načisto.Opozicija je šuškala da je sat na njegovoj ruci već ranije bio stao, a zna se vrlo dobo šta to u našim vremenima znači, ali većina je mislila da ipak nije bilo tako.
Bilo kako bilo, ali Njegov spomenik i dan danas stoji na istom mestu bacajući, za sunčanih dana, ogromnu senku na novo gradsko rukovodstvo, visoke činovnike koji, okrećući glavu, žurno prelaze glavnim gradskim trgom do svojih udobnih kabineta, govoreći kako bi na Njegov spomenik trebalo baciti bombu. Na to neke starije žene, uglavnom članice Humanitarnog pevačkog kružoka „Sveta Lombardeta“ ciče kao šiparice i visoko dižu suknje zahtevajući da to bude bar atomska bomba.
Prošlo je tako još neko vreme od Njegovog svrgavanja sa vlasti, ali Njegov spomenik je još zauzimao centralno mesto u našem gradu. Shvatali smo to kao njegovu osvetu za izdajstvo koje smo počinili prema njemu i bili smo užasno ljuti na sopstvenu slabost. Vremenom shvatili smo da je to konstanta u našoj istoriji. Mi prolazimo, spomenici Njima ostaju.
Ipak nismo mogli da se pomirimo sa idejom da svoj i živote budućih generacija merimo jedino opstajanjem Njegovog spomenika. Gotovo bez razmišnjanja, spontano počeli smo najbolju i najpametniju decu opet da šaljemo u daleki svet i nekako istovremeno sa tom novom seobom mladosti počele su da se krune glavne gradske fasade a ulice da se zasipaju gomilama najraznovrsnijeg đubreta koje niko mesecima nije odnosio. Ako danas prođete našim gradom, verujem da ćete shvatiti da to više nije grad u pravom smislu reči. To je osveta.To su kuće nedostojne ljudskog stanovanja, prodavnice hrane u kojima u kojima bazdi na nešto veoma trulo, pozorišta sa iscepanim zavesama i pijanim glumcima, bolnice pune pacova, bioskopi bez nade, podrumi u kojima ogromne hrastove bačve sa sirćetnim zadahom pričaju o slavi vina...
Ali, ni Njegov spomenik više ne blista. Opoganjen izmetom velikih crno-belih gavranova ( za neke oni su vesnici skore sreće) podseća da je istorija zapravo samo prošlost prošarana ljudskim podlostima, strašću i strahom, kao i nekakvom kataklizmičnom radošću. Ta čudna radost potiče. svakako, od saznanja da i od goreg ima gore.
Нема коментара:
Постави коментар