ĐORĐE FIŠER
JEDNE LETNJE VEČERI
Na ovom svetu je toliko krupnih i velikih reči; tako mnogo dubokih misli, na žalost.
Na ovom svetu jednostavno, nema više malih reči i plitkih misli. Civilizacija ih je pojela, avaj, i samo još optimisti veruju da će joj to škoditi.
I, kakve li strahote, i optimista je sve manje. Pa zato, neka poslednjem optimisti bude dozvoljeno da se gnuša dubokih misli. Poslednji optimista glasa za svu šašavost koja se može napabirčiti jedne letnje večeri u razgovoru Nje i Njega.
Jer, kakva je to dubina misli, molim vas, kad Ona pita Njega: - Voliš li me? a on se počeša po uhu, lupi komarca koji ga ujeda i odgovori: - Aha. A jednom deklasiran kao poslednji optimista ja sam prinuđen da kažem da je takav dijalog plitak i nedubokomislen i divan i šašav i alfa i omega.
Svih nas koji jesmo.
Koji smo bili.
Koji ćemo biti.
Ko ne veruje - tako mu i treba.
I, naravno - civilizacija u ljubavi to je glupost.
Samo nam još to treba.
Fuj.
Tako jedne letnje večeri sede u raju Adam i Eva, zaljubljeni gledaju jedno u drugo i pričaju o ljubavi.
Obučeni nikako. To jest, smokvin list, mada je to prilično problematično i neutvrđeno.
Jezik je u to doba, kao što je poznato bio prilično nerazvijen, takva su vremena bila, a oni – pa snalaze se nekako.
Služe se priručnim sredstvima i razgovaraju, neka se stidi ko loše misli. On kaže „gu“ a ona zna da bi to trebalo da znači „volim te“, onda ona kaže „gu“ i on shvata da je ona rekla „i ja tebe volim“.
Ma, kažem vam, bez krupnih reči.
I šta će tu duboke misli?
A mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču, uopšte, ambijent kao stvoren za ljubav.
I tako, pričaju oni o ljubavi, on kaže „ja“ i ona kaže „ja“ i oboje znaju da su time rekli da su jedno isto i nije to nikakva filozofija.
Ni mudrost.
Prosta ljudska stvar.
A onda, potpuno nepotrebno, pojavi se božje oko i stvar se zakomplikuje.
Šta će tu sad božje oko?
Odmah nastanu krupne reči i duboke misli.
Dotično božje oko upre prstom u Adama i pita ga:
- A imaš li ti, Adame, grehova?
Grehova, hm?
Otkud bi Adam u tom trenutku mislio na grehove – nije jasno. Nema tu logike.
Samo, mari božje oko za logiku. Ono pita za grehove.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno, zbog krupnih reči.
Ali, u redu. Nije stvar u Adamu i Evi.
Ali, na primer, sede jedne divne večeri On i Ona.
Rimski vojnik, nabijen mišićima, ukalupljen u oklop i ona, recimo, grčka robinja i – sede.
Pričaju o ljubavi jer pojma nemam o čemu bi inače pričali.
A ambijent – stvoren za ljubav.
Mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču.
Vojnik, sav raspevan o ljubavi, znoji se u oklopu i pokušava da iscedi iz sebe dva tri Vergilijeva stiha o ljubavi koje je nekad čuo.
Ona oseća da su stihovi pogrešno izgovoreni ali ćuti.
Jer, čemu tu krupne reči.
Ona zna da joj time objašnjava da je voli i time je sve rečeno.
To je bar tako jednostavno.
I u redu, on govori latinski, ona razume samo grčki, ali gde je tu problem?
I onda, odjednom, potpuno nepotrebno pojavljuje se njegov zapovednik i stvar se komplikuje.
Šta će sad tu zapovednik?
Odmah nastanu duboke reči i krupne misli.
Dotični zapovednik upre prstom u legionara i pita ga: - A imaš li ti, vojniče, hrabrosti?
Hrabrost, hm.
Kako glupa i krupna reč u takvoj situaciji. Otkud vojnik u takvoj situaciji može da ima hrabrosti.
Nema tu logike.
Samo, mari zapovednik za logiku. On pita za hrabrost.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno.
Najzad u redu.
Nije stvar u vojniku i robinji.
Ali, na primer, sede jedne divne letnje večeri On i Ona.
On, sav u fronclama, podvezicama, nadvezicama, ešarpama i čipkama.
Ona u rokoko haljini, do peta pokrivena.
Sede i pričaju o ljubavi.
A ambijent – prosto izmišljen za ljubav.
Mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču.
Onda on kaže: - Mlada damo, moje srce me čini slabim zbog prisutnosti vaše ličnosti, ili tako nekako. Ona odbaci sve ono suvišno pa shvati da je on rekao da je voli. Onda mu odgovori: - Gospodine, vaše me reči ne mogu ostaviti ravnodušnom - a on razume da je ona rekla „ i ja tebe“.
Jednostavno, zar ne?
Pa naravno.
Onda je njoj vrućina pa razveže jednu mašnu i pokaže dva santimetra vrata.
I tako, uopšte, sasvim jednostavno, razgovaraju o ljubavi.
Šta će tu nekih dubokih misli?
I onda pojavi se, sasvim nepotrebno, njena mama i stvar se komplikuje.
Šta će sad tu njena mama?
I opet – odmah nastanu krupne reči i duboke misli.
Dotična mama upre prst u nacifranog mladića i pita ga: - A imate li vi, mladiću, časti?
Čast, hm.
Otkud jednom mladiću u takvoj situaciji časti, pitam se ja.
I kakva čast u ljubavi?
Kako glupa i krupna reč u takvoj situaciji. Ne može, mladić, valjda, vući svoju čast i nuditi je devojci.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno zbog krupnih reči.
Konačno, neka bude.
Nije stvar u nacifranom mladiću i rokoko devojci.
Ali, na primer, sede jedne divne večeri On i Ona.
I smem da se zakunem – pričaju o ljubavi.
Imaju na sebi ili nemaju taj smokvin list. Nije važno.
Mada, ponavljam, ja u njega otvoreno sumnjam.
Sede njih dvoje i sasvim jednostavno pričaju o ljubavi.
On kaže: - Pa, da. I ona zna da je on rekao da je voli. Pa zato i ona kaže: - pa, da. I on razume šta je ona time rekla.
Šta je tu komplikovano?
Jezik uprošten, priručna sredstva. Neka se stidi ko loše misli.
A misli plitke i divne.
A ambijent fantastičan.
Znate već. Mesec, reka, zrikavci.
I onda, potpuno nepotrebno pojavljuje se milicioner i stvar se zakomplikuje.
Šta će sad tu milicioner?
I opet nastanu krupne i duboke misli.
Dotični milicioner izvadi beležnicu, upre prstom u mladića i pita ga: - Drug, imaš li ti legitimaciju.
Legitimaciju, hm.
Otkud jednom mladiću u takvoj situaciji legitimacija?
Kako glupa i krupna reč. Nema tu logike.
Samo, mari on za logiku.
On pita za legitimaciju.
I, naravno, stvar propada, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno zbog krupnih reči.
I šta sad?
Ima li izlaza?
Kažem vam, ja kao poslednji optimista verujem u ovo: kad bismo uspeli, kada bismo samo uspeli da negde zakopamo velike reči, krupne reči, bilo bi opet sve lepo.
Ja ću se potruditi da to uradim.
Pozvaću devojku jedne letnje večeri kraj reke i reći ću joj samo „Gu“. Pa ako se niko ne pojavi – poverovaću da je svet sitnih i šašavih i plitkih reči spasen.
(1967)
Нема коментара:
Постави коментар