BRANA CRNČEVIĆ
FERENC PLEMENITI SIČ
Helenina ruka podrhtavala je u mojoj ruci koja je drhtala. Helenina bela haljina bila je natopljena znojem. Imala je trinaest godina, bio sam stariji od Helene nekoliko meseci i ponašao sam se pokroviteljski. Teško smo disali u zagušljivoj pozorišnoj sali. Najbolja mesta, tad i nikad više, zauzele su zabrađene starice, paori i vojnici.
Bilo je leto a Helena se tresla kao vrabac kog sam jedne zime našao na pragu štale. Rekao sam Heleni da drhturi kao tica. U našem kraju u reči ptica gubi se slovo „p“, često sam Helenu nazivao ticom, ispalo je da sam joj prišio nadimak.
Sedeli smo priznajući nemoć svojih godina u zadnjem redu zagušljivog balkona.
Kad su na binu uveli majora plemenitog Ferenca Siča nastao je tajac posle kog je eksplodirala nesnosna buka.
Major Ferenc pl. Sič bio je u žutoj uniformi, i majorove čizme bile su žute. Sedeo je na optuženičkoj klupi bez kape i opasača. Major je bio mali, mršav i proćelav čovek. Vojska kojom je komandovao, epolete i sablja, činili su ga majorom i komandantom; sad nije imalo šta da ga učini opasnim i važnim. Čovečuljak u žutom. I glas mu je bio tih, beznačajan.
Sudije su zahtevale da major govori glasnije, Ferenc pl. Sič se naklonio. Major je opisivao svoje povlačenje na zapad; on je govorio tiho, a prevodilac je uzbuđeno vikao.
Helena, koja prevodi samo za mene, šapuće mi na uho da major priznaje da je u selu P. u dvorištu škole naredio da se strelja osamnaest talaca. Da li je lično ubio Nikolu Jovanovića koji je pokušao da preskoči ogradu? Da, on je pogodio tog begunca.
Jovanovići su sedeli u prvom redu, vikali su: Na smrt, na smrt! Nemir se prenosio od prvog do poslednjeg reda u pozorištu. Sudija, koji je upravljao sudbinom majora Siča i tugom Jovanovića, zahtevao je tišinu. Helena je bila u groznici. Hteo sam da je poljubim u obraz, nespretno sam je poljubio u usta. Bila su hladna i slana.
Ferenc pl. Sič je vikao da njegova jedinica nikada nije prošla kroz varošicu Š., ljude u toj varošici nije mogao ubiti, ubio je koga je ubio, a kog nije, tog nije!
Major se razgoropadio. Oči su mu gorele kao baterijske lampe. Helena mi je šapatom prevodila majorove urlike; on je major i plemić, ratnik a ne majmun. Zašto ga vode od sela do sela, od grada do grada? Već su ga deset puta osudili na smrt. Ne mogu ga deset puta ubiti, zašto ga, već jednom, ne stave uza zid?
Ferenc pl. Sič se odjednom smirio. Ni jedno pitanje nije ostavio bez odgovora. Da, sa ustašama je spalio jedno selo. Sa Vlasovcima drugo. Da, šurovao je sa četnicima. Da, udružio se sa ljotićevcima ne bi li se zajedno probili na zapad.
Ljudi su vikali: Na smrt, na smrt! A Ferenc pl. Sič se smejao izazivački. I sam je vikao: Na smrt, na smrt! Bile su to jedine reči koje je izgovorio na srpskom.
Major Ferenc pl. Sič osuđen je od pokretnog Narodnog suda na smrt. Dok su ga izvodili iz pozorišta, vikao je da mu je to jedanaesta smrt.
Skriveni iza stabla kestena, Helena i ja gledamo kako majora Ferenca pl. Siča ubacuju u kamionet sa rešetkama. Sutra će ga odvesti u neki drugi grad na još jedno suđenje.
Iza stabla kestena otkrio sam da Helena ima jezik. Ona je otkrila da i ja imam jezik. Ljubljenje je prekinula baterijska lampa. Stražar je naredio da priđemo. Zašto se krijemo? Hteli smo izbliza da vidimo majora, rekao sam. Baterijska lampa osvetlila je majora Ferenca pl. Siča. Sedeo je na podu automobila. Glavu je naslonio na vezane ruke. Stražar nam je ponudio da majora pogledamo izbliza. „Vezan je kao ćurka“, rekao je.
Prišli smo rešetkama. Major je žmirkao pod snopom svetla. Rekao je nešto oštro na mađarskom. Helena je istrgla svoju ruku iz moje. Zaprepašćeno je gledala majora. Helena je potrčala, a ja za njom.
Pitao sam Helenu šta nam je to major rekao. Helena je drhtala kao prut.
„Marš kući, znate li koliko je sati“, rekao je major Ferenc pl. Sič.
Нема коментара:
Постави коментар