NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (4)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KONJ KADA PORASTEM ( u epizodi – Na fiktivnoj kafi sa operskom pevačicom)


Da deci padaju na pamet svakakve stvari to je svima dobro poznato. Mnoštvo je njih koja su poželela da budu naprimer (sada ću malo da nabrajam): kamen, kišobran, sijalica, pljusak, buldožer, francuski ležaj, betonska greda, jastuk sa anatomskim ulegnućem i tome slično. Pokatkad, mada mnogo ređe, deci se omaknu i želje da postanu neka životinja kada porastu. Čitao sam negde da je jedan dečkić iz Kine poželeo da bude zmaj kada poraste. Kada su ga pitali zašto, on je odgovorio da zmajevi izazivaju strahopoštovanje kod ljudi.
Za razliku od malog Kineza, kad sam ja bio mali žarko sam želeo da kada porastem postanem konj. Zašto ne recimo kengur to je potpuno jasno, pošto sam za tog skakutavog torbara saznao mnogo kasnije, tek negde u petom razredu osnovne škole. Ali, zašto ne magarac, to je već pitanje koje podrazumeva duboku kontemplaciju koja bi me verovatno dovela do izvorišta mog duhovnog bića, što ja zaista uopšte ne želim jer ko zna kakva neobična sećanja iz detinjstva bi mi se još pojavila (tu ne podrazumevam sećanja kao što je naprimer to kako sam se sa osam godina upiškio sedeći na stadionu za vreme jedne velike fudbalske utakmice!). Za razliku od kinezčića mene ipak niko nije pitao zašto baš konj. Mada, kao ni tada ni dan danas nemam pravi odgovor na to pitanje.
Pošto me to pitanje već deceniju i po muči poželeo sam da nađem odgovor, jer možda ima još ljudi koji sebi postavljaju ako ne isto a ono barem slično pitanje. I, evo početka mog traganja za našom zajedničkom istinom...
Iako je ovo priča a ne ispovest, moram da se pohvalim da sam za ove tri decenije svog življenja upoznao mnoge lepe devojke. „Šta je uopšte lepota?“, sad se pitaju uglavnom ružni ljudi koji nemaju tu privilegiju da im se ostali ljude dive i zavide njihovom fizičkom izgledu. Zato oni ponosno i promišljeno odgovaraju: „Mi smo ružni spolja, ali smo zato lepi iznutra!“ Ovaj, počeo sam da govorim o lepim devojkama. Dakle, moram kazati i da ne mogu da se pohvalim da sam sa svakom od tih lepotica bio intiman, ali pobogu, ko to još može? Može?! E onda jebi ga.
Valjda je moj problem u tome što često nisam znao kako da lepu devojku pozovem na piće naprimer. Uvek sam nešto komplikovao. „Koja ti je omiljena knjiga?“, započeo bih neformalan razgovor. „Ja ne čitam baš mnogo!“, odgovorila bi mi. „Pretpostvaljam da znaš da čitaš?“, upitao bih je. „Naravno da znam da čitam! Odakle ti ideja da ne znam?“ „Meni možeš kazati sve u poverenju. Ja tajnu čuvam bolje nego iko!“ „Pobogu, znam da čitam!“, prasnula bi lepotica. „Sasvim je normalno da neko ne zna da čita...“, poverljivo bih joj kazao trudeći se da ona stekne u meni prvo prijatelja, a nakon toga, ako bogda, i ljubavnika. Ubeđen da je lepotica već počela da me zamišlja među svojim nogama nastavio bih sigurno: „Evo mog primera, ja ni dan danas ne znam da vežem pertle na patikama, već kupujem obuću sa lepljenjem!“ „Kretenu!“, odgovorila bi mi oštro, okrenula se i otišla.
Neki drugari su pokušali su da me nauče kako da budem mačo - tip: „Brate, samo budi kul. Ne pokazuj emociju, žene su ti to. Ako si žaba probudićeš u njoj zmiju!“ Znači ako bih bio vuk naprimer probudio bih u njoj ovcu. „Brate, ne odugovlači, odmah je zgrabi! Žene obožavaju da budu osvojene!“ Pokušali su i tome da me nauče kroz praksu. „Sedneš naspram nje i ozbiljnog, neobrijanog lica ćutiš. Žene obožavaju ćutljive, neobrijane i zamišljene muškarce. Naručiš zatim viski i pustiš je da ona priča. One obožavaju da ih muškarac sluša. Naravno, ne slušaš je ništa već osluškuješ kocke leda kako se tope na površini viskija. Zatim zaustiš kao nešto da kažeš, na šta se ona sva uzbuđena usredsredi na to šta ćeš joj kao kazati. Ali, umesto da joj kažeš kako je prelepa, kako si očaran njome i kako ti srce treperi a krv ključa, ti uzmeš čašu, eksiraš viski i vikneš konobaru: Još jedan! Posle je sve lako...“ Znači, samo treba da zgrabim lepoticu baš kao čašu viskija i da je potom eksiram. Molim vas ako je neko drugačije shvatio neka mi to obavezno javi (broj telefona poznat je redakciji).
U međuvremenu sam odbacio sve teorije i sve moguće taktike i odlučio da prvu sledeću devojku koja mi se dopadne bez ikakvog okolišanja pozovem da popijemo kafu. I, da li je to sreća ili nije, prva devojka koja mi se od tada dopala jeste jedna operska pevačica. Prava lepotica! Sreli smo se u jednoj prodavnici, ispred rafova sa hranom za mačke. Nisam odugovlačio pa je nisam uopšte pitao za mačkino ime (što je dobro jer se ispostavilo da ima psa koji voli pokatkad da pojede i malo mačije hrane!). Takođe, niti sam komentarisao sparno vreme, niti sam se našalio na njen račun što našminkana ide u prodavnicu. Odmah sam je pitao hoće li samnom na kafu. Ona takođe nije taktizirala već mi je odmah ispričala kako ne pije kafu jer joj ona stvara nekakvu sluz u želudcu, koja se penje kroz grkljan ka glasnicama, pa ne može da peva „srednju lagu“. Odlučan u nameri da ne odugovlačim rekao sam joj da ću ja da pijem kafu a ona će da pije vodu. Ona se na to nasmejala i odgovorila mi da obožava duhovite momke. Nakon toga je pristala. Eto, upalilo je.
Izašli smo u jedan otmeni kafić. I mada po njegovim zidovima vise crno – bele fotografije polu golih staraca i starica, od kojih se neki ljube međusobno „jezikom u usta“, namešten je sa puno ukusa i stila, o čemu svedoče beli stolnjaci i stone lampe sa ljubičastim abažurima.
Samo što smo ugodno seli za sto, kad prvo što me je pitala lepotica, verovali vi ili ne, je šta sam želeo da budem kada porastem! „Odakle joj sada to pitanje, dovraga?! Šta da odgovorim? Ako kažem istinu smejaće mi se i misliće da sam idiot. Ako slažem porašće mi nos. Ako kaž...ma, ja sam pisac, ja smem da izmišljam. Slagati i izmisliti nije isto!“, tako sam mislio u svojoj glavi. Na kraju sam uz potpuno odsustvo mašte kazao da sam kao mali želeo da budem poznati fudbaler. To je nije nimalo fasciniralo. Rekla je: „Kao što i svako dete želi.“ Zatim me je pitala koliko mi je trajala najduža veza. „Uf, ala pogađa sa pitanjima, svaka joj čast. Rešila je da me zakopa!“ Izmislio sam (nisam slagao!) da sam imao mnoštvo devojaka i da su sve on bile lepotice, kao i da ću tražiti da mi država omogući da osnujem harem kako bih mogao biti sa što više njih u isto vreme. „Hm“, je sve što mi je odgovorila uz kiseo izraz svog prelepog lica. Konačno nam je prišao kelner i ja sam, setivši se onoga što sam naučio od mojih mačo – drugara, naručio dupli viski sa ledom. Ona je, zamislite, zaista naručila flaširanu, nehlađenu vodu!
Zatim sam ja preuzeo inicijativu i postavio joj ista pitanja, na koja je ona za razliku od mene potpuno iskreno i bez imalo ustručavanja odgovorila. Rekla mi je da je oduvek želela da postane operska pevačica i da je naletala samo na kretene u svom ljubavnom životu. Bio sam fasciniran njenom iskrenošću, ali nikako nisam uspevao, mada sam se svojski trudio, da zamislim kako joj se ista stvar ne ponavlja i samnom.
Uglavnom, da ne dužim, šta god da me je pitala nakon toga ja sam joj izmišljajući odgovorao, praveći se da nisam ono što jesam, a što je ona verovatno odmah zaključila na osnovu svog prebogatog iskustva. Na izlasku iz kafića, polu – pijan, platio sam račun ostavši bez dinara u svom džepu. Propustio sam je kao pravi džentlmen da prva izađe na vrata nakon čega su je kola poprskala barom sa ulice. Sva mokra i izmrljana od blata, brišući se usput maramicama koje sam joj pozajmio, kazala mi je da kada sazrim (valjda je mislila da kada porastem!) biću veoma interesantna osoba. Poželela mi je sve najbolje na mom putu ka sazrevanju i pred rastanak drhteći od hladnoće kinula mi posred lica. Ostavši bez maramica bio sam sav ko pokisao...
Na povratku kući, klackajući se tramvajem, razmišljao sam o onome što mi je rekla. „Ako zaista nisam porastao odnosno sazreo, da li to znači da još nisam postao ono što sam žarko želeo kada sam bio mali?“
P.S. Ako neko zna odgovor na to pitanje neka mi slobodno javi (broj telefona, ponavljam, poznat je redakciji)...