RATKO DANGUBIĆ
ZEMLJOTRES
Mitar gleda u toranj crkve i sluša stara zvona koja se klate u visini i milo zvone. Držao je plavi pamučni džemper omotan oko ruke. Kakva korist da se troše reči na opisivanje lepih stvari, treba ih fotografisati, rekao je. Ne zna kome je posvećena crkva. Njegove oči su tamne kao ugalj, na licu mu je trodnevna brada, a lanena košulja je izgužvana. Njemu je ovo zadjni dan odmora. Stoji prilično opušten. Na nogama ima skupe cipele od antilop kože. Izgleda kao i svaki dendi i turista u svetu izlizanog kamena i patiniranih spomnika. Ne pokušava da čuva dostojanstvo znatiželnog, misli kako gubi vreme da vidi kojekave gluposti. Nečemu se, iza njega, smeje debeljuškasta Amerikanka ili slična sorta. Mitar je ozbiljno uzmemiren ovim smehom. Ovo je bila dobra godina za njegova primanja u firmi i on ne želi da mu protuve kvare raspoloženje. Prestala su da se klate zvona i razgovetno se čuo glas vodiča koja objašnjava koliko je toranj star, dok su iz tornja mahala dva Francuza, iz autobusa. Mitar misli kako bi se proveli oni ovde sada, da je zemljotres i ovi budalasti Francuzi u tornju, odakle posmatraju grad pod sobom. Mitar je lagano prešao preko trga, pomalo bled u lici, dišući plitko, noseći, i dalje, pamučni džemper omotan preko ruke. Pomislio je kako mu je vreme da se ženi. Pored njega je promakao vozač autobusa i iskoristio je priliku da ga podseti da autobus kreće prema hotelu za pola sata. Klimnuo je glavom i obrisao nadlanicom slobodne ruke oči. Treba i da se šiša ovih dana.
Нема коментара:
Постави коментар