MILAN TODOROV
KUĆA
Između događaja koji su se već desili i onih koji će tek da se dogode, stajala je sada prazna majčina kuća. Izlazeći iz taksija, tačno ispred starog duda koji je još pružao utočište vrapcima što se videlo po belim tufnama svuda po pločniku ispred ulaznih vrata, bacio je brz pogled na izbledele francuske prozore. Svakodnevni rad, pomisli,to će ga čuvati od praznine dana i noći koji sada dolaze. Dakle,uzaludni su bili njegovi strahovi od velikog praznog prostora napuštene porodične kuće.
Za vreme koje mu je preostalo više nije morao da brine. Uostalom, zar je na to mogao da utiče? Iako je zakoračio u sedmu deceniju, izgedao je kao čovek koji ima znatno manje. Mada se nije zavaravao.Uostalom, godinama se spremao da detaljno prekontroliše svoje zdravlje, ali to nikada nije učinio. Jednostavno, smatrao je, kao i u svemu, da je najbolje glavinjati do kraja, do onoga što je nužno, pa kad se baš mora, kada više, hteo-ne hteo, nema nijednog drugog izbora, onda tek možda pristati na uobičajene diktate svakodnevice: slabosti, jadanja,bolove,strahove, umiranje na rate i, uopšte, te navike malograđanskog sveta koji se odavno oprostio sa osećanjem slobode sopstvenog izbora.
Odlazeći iz kuće, kao mlad čovek pred kojim su se sve strane velikog sveta otvarale kao karte na vetru – poneo je pre svega uverenje brižljivo izgrađivano u njegovoj staroj porodici, da iza njega ostaje moćna, građanska, skoro aristokratska vila, u čiju sigurnost se u bilo koje doba može vratiti. Dakle, po svojoj volji i nahođenju.
A onda se odjednom ispostavilo da ipak nije baš sve tako, nepromenljivo. Malo se lecnuo kada mu je dalja rođaka, mladi arhitekta, zaposlena na određeno vreme u Zavodu za zaštitu spomenika kulture rekla da je sa te njihove stare porodične vile uz park, još pre nekoliko godina, dok je majka bila živa, skinuta oznaka zaštićene ambijentalne celine. Jednostavno, rekla je, to tako ide po automatizmu. Ukoliko ne postoji interes, odnosno novac da se određena arhitektonska celina i dalje čuva, posle tri godine od prestanka njene zaštite kao kulturnog dobra, možete sa njom da radite šta hoćete. Niste dužni da je održavate ili restaurirate u prvobitnom izgledu.Možete čak da je srušite i na placu izgradite višespratnicu, ili šta već hoćete.Odluka o tome šta će biti sa vašom kućom je isključivo vaša. Vi konačno postajete jedini odgovorni za njeno dalje postojanje u bilo kom obliku,pa, naravno, i za njeno nestajanje, odnosno rušenje, ukoliko to želite.
Iznenadio se da mu ta njegova porodična kuća, za razliku od susednih,pa čak i za razliku od cele te ulice njegovog detinjstva, nije delovala minijaturno, kao što obično biva kada se čovek posle četrdesetak godina, iz, kako se to kaže, belog sveta vrati u svoj stari kraj. Delovala je jedino nekako rastreseno, sa mnogo vidljivih pukotina u spoljašnjim zidovima ( majka mu je devedesetih godina pisala da teški tenkovi sve češće noću izlaze iz tvrđave od čega se cela kuća iz temelja ljulja), sa suncem i kišama izjedenom stolarijom, na jednom mestu blago ulegnutim krovom, sa jasnim znacima korozivne truleži na teškim metalnim ulaznim vratima koja su mu u detinjim snovima značila punu sigurnost. Sada je, eto, došlo vreme da podele zajedničku starost i sve što to podrazumeva. Pre svega,da se koliko god mognu bore protiv nadolazećih poniženja koje staračka nemoć donosi.Najzad i da, što da ne, istraju onakvi kakvi jedno drugo pamte, kakvi su bili kada su stasali,kada su podignuti,kada je punoća života prosto zvonila u njemu i toj kući na obodu Gradskog parka.
Susedi ga nisu zanimali. Bio je to, uglavnom, prost,neuk, i halapljiv svet, sklon piću i zluradom ogovaranju.I on je za njih bio, naravno,čudak Odmah su ga, pošto se znalo da je mnogo godina proveo u Nemačkoj, prozvali Švaba. Krišom su posmatrali njegov najneobičniji jutarnji ritual, telesnu vežbu kojom je, posred dvorišta, započinjao dan. Išao je, ne kao oni stalno napred, nego unazad.To njegovo hodanje unatraške, mahanje rukama i osmeh koji je pritom držao na licu - bilo je dovoljno da ga proglase za ludaka. Uzalud im je objašnjavao da upražnjava drevnu istočnjačku veštinu taj-či, kojom se čovekov uobičajeni sistem vrednosti, vođen jakom namerom,preoblikuje u snažnu fizičku energiju neophodnu za samoodbranu, lečenje, borbu i, čak, podmlađivanje.
Vrlo brzo po povratku u staru kuću posetio ga je poznati gradski preduzimač.
- Maksić – rekao je odsečno, predstavljajući se. – Zainteresovan sam da na mestu Vaše kuće izgradim gerontološki centar. U stvari, rent a car mrtvačnicu, dodao je smejući se neumesno, kao što čine grubi i primitivni ljudi. Ja sam – potapša ga po leđima - za svaki dogovor.I ne odustajem lako.Ne zovu me uzalud Maksa Buldožer.Ali, ne brinite, samo me poslušajte pa će biti dobro i vama i meni. Mesto je idealno, park, stara tvrđava, blizina centra. Opet se široko nasmejao, pružajući mu posetnicu sa napomenom da ga, čim odluči da proda kuću, obavesti I još je dodao, kao nešto izuzetno važno, nešto što je verovatno smatrao da bi moglo prijati ušima vlasnika. Spreman sam da vas, uz bogato obeštećenje za plac i kuću, na kraju i sahranim kako dolikuje. O mom trošku – dodao je, kao kad neko časti prijatelja u kafani.
U tom trenutku je verovao da ni po koju cenu neće prihvatiti Buldožerovu ponudu.Činio mu se da ovaj hoće da ga udavi bezočno, nečujno, bez krika i otpora.Tako je umirala majka u Zavodu za stara i iznemogla lica, kako se to nekada zvalo Za retkih poseta, pričala mu je stalno jednu te istu priču: o dudovima, o dudovom lišću i uljano zelenim svilenim bubama , njihovom upornom danonoćnom hruskanju hlorifila da bi se stvorila mala čaura od svile. Tapkala je svenulim rukama kao dete. Alchajmerova bolest, rekla mu je nehajno medicinska sestra. Tu se više ništa ne može. Ćutite i slušajte, to je jedino što možete.
Rat je počeo već sledeće nedelje. Buldožerovi radnici, koji su u susedstvu već krčili teren, namerno su mu presekli dovod vode u kuću. Ali, on je to očekivao. U središtu dvorišta ispod betona, znao je, nalazi se ispravan arterijski bunar .Razvalio je ploču, pronašao otvor, zamenio dotrajale šrafove, pozvao električara da instalira električni hidrofor. Od stare drvarnice napravio je prostor za živinu a na tavancu mali golubarnik.Uza zid je izgradio zečarnik i kućicu za psa. Kao čovek svestan da je svakim danom svog života na jasnom, predvidivom i skorom gubitku – okružio se životinjama. Njegova bivša žena, Helga je bila veterinar i strasno se posvećivala malim životinjama dok su živeli u Kelnu. Od nje je saznao za neobičan statistički podatak: među odgajivačima malih životinja najviše je ljudi koji su, po prirodi svoje profesije, često u dodiru sa smrću: hirurzi, policajci, grobljanski radnici.
Kad se kuća ispuni novim malim životima, on oseti da mu najzad više ne nedostaje njegova otmena i lepa, ali nadasve džangrizava žena sa kojom se, zbog neslaganja naravi, pre malo više od godinu dana sporazumno razveo i napustio Nemačku.
Koliko puta čovek može da počinje sve iznova u životu? – pitao se, dok mu se mladi crni vižljast pas trljao oko nogu u noćima teškim od punog Meseca.
Nije znao šta će Buldožer sve da mu radi, ne bi li ga oterao, ali je izvesno znao da je konačno došao do zida i da odavde više zaista nema kud.
Pa opet, nije se predavao. Bio je mašinski inženjer i pisac.Smatrao je, da uz solidnu maštu, dakle, ima talenta i za praktične, a ne samo literarne konstrukcije. Još kad je odlučio da će se vratiti u roditeljsku kuću, imao je plan kako da tu ostane na večito. Sada je, kako su radovi u susedstvu odmicali, sa svim tim brujanjima mešalica, dizalica, kamiona, sa svim tim oblacima prašine koju se uskovitlali duhovi starih zgrada koje su padale jedna po jedna pred najezdom raznih nezasitih bagera i Buldožera - došao trenutak da sprovede svoj poslednji plan u delo. Iskopao je u senovitom uglu vrta, grob za, kako se to ovde kaže, samca. Svoju raku, dva sa dva metra.Prethodno je od starih dasaka napravio poklopac koji je precizno nalegao na otvor rake. Poklopac je namestio nad rupu, postavivši, kao kad se radi klopka za golubove, na prednjem kraju drveni kočić sa konopom.Zemlju od iskopa pravilno je raspredio na površinu drvenog poklopca. Imao je dovoljno mesta da se uvuče u raku, legne na leđa,ispali metak u usta i, u poslednjem ropcu, drugom rukom cimne konopac. Daske će se obrušiti i zemlja će ravnomerno prekriti njegov nevidljivi grob. Zatim, iznenada povuče konop i zemlja sve prekri, tačno onako kako je i predvideo.Tada, kao čovek koji je obavio dobar posao, trupkajući cokulama uđe u kuću. Dok je okretao brojeve Maksićevog telefona, seti se saveta majčine medicinske sestre: ćutite i slušajte! I on je sada, čekajući da mu se javi prezauzeti Maksić, uz slušalicu majčinog starog crnog telefonskog aparata, ćutao, duboko disao da bi u jednom trenu zaista čuo čelični zuj petrolejskih svilenih buba.
Нема коментара:
Постави коментар