MILAN TODOROV
TISA
Da li su lepše mađarske ili jugoslovenske devojke? – upita me teča Jene iznenada jednog letnjeg popodneva dok smo, vrativši se sa kupanja u Tisi, žedno sisali saće velike žute lubenice. Ne znam zašto je iz magme našeg odnosa u mojoj svesti izronilo baš to nesuvislo pitanje upravo kada mi je majka javila da je teča umro na operacionom stolu segedinske Opšte bolnice. U to vreme nismo govorili da smo Srbi i nisu postojale Srpkinje ni lepe ni ružne, i ja, ne bez doze očekivanog patriotizma, a u danima kada sam tek počeo da otkrivam tela lokalnih devojaka, odgovorih da su lepše Jugoslovenke.
Teča Jene, oženjen mojom tetkom koja beše pomalo melanholična Srpkinja iz
Sent Andreje, režući mi novu slasnu krišketinu reče da ja još ne znam dovoljno o ženama. Bio je već u poznim pedesetim i tada mi je ta vrsta njegovog muškog interesovanja, za tren sevnula u svesti kao pukotina u patrijarhalnoj staloženosti njihovog braka. Premda sam bio u godinama kada se upravo od mene, a ne od njega, likom već starca, očekivalo pouzdano svedočenje o toj golicljivoj temi – njegovo mišljenje kao da beše uverljivije.
Pa ipak, uprkos povremenim i beznačajnim nesuglasicama poput ove, imam pravo da kažem kako smo vremenom postajali sve privrženiji jedno drugom. Uostalom, nisam ga ni zvao teča, nego prosto imenom: Jene.
Tetka i Jene nisu imali dece i dok behu mladi, puno su putovali. Sa jednog putovanja, iz Indije donesoše mi figuricu malog belog slončeta za čiju surlu je bio privezan končić sa prstenastim tegom. Končić je bio dugačak dvadesetak santimetara i slonče bi vučeno teretom prstena koji je okomito visio sa stola, uvek dolazilo do opasne ivice da bi se ukopalo u mestu upravo kada prsten dospe u potpunu vertikalu; baš kad se činilo da će se životinjica neizostavno survati u provaliju. Većina igračaka koje sam posedovao,imale su u sebi neku oštro oivičenu opasnost, jasno vidljivu razdelinu sreće i spokoja od tragedija koje nas iza njih čekaju.
Jene je, između ostalog, bio veliki poznavalac i ljubitelj fotografije. Bio je smiren i odgovoran, arijevski tip. Nije mogao da se načudi našoj balkanskoj nemarnosti. Sa jednog putovanja po Crnoj Gori Jene je doneo fotografiju saobraćajnog znaka koji je, u opasnom kanjonu, putnike usmeravao levo u provaliju,umesto u desni zavoj. Na fotografiji se vidi moja lepa tetka, kako u snažno erotizovanoj pozi, u šorcu neobično uskom za tadašnje godine i pojmove, pozira ležerno oslonjena o sporni pogibeljni znak.
Većina od nas taj znak nikada verovatno ne bi ni primetila, ali Jene je bio čovek koji je verovao u norme, sisteme, pravila.
Rekoh da nisu imali dece. Ko je bio tome uzrok zaista ne mogu da slutim. Da li je zbog toga, kako je pričala moja majka, teča pre mnogo godina čvrsto namerio da zasnuje brak sa drugom ženom, ne znam. Znam samo da se moja energična tetka, tada šef računovodstva u jednoj gigantskoj rusko-mađarskoj firmi, zaklela da će ubiti i njega i nju ukoliko joj se ikad pojave pred očima.
Nisam o tom njihovom bolnom periodu mnogo znao. Znam samo da su se tada preselili u Sirig, malo mesto na desnoj obali mađarskog dela Tise, u kojoj još postoji kolonija Srba. Da su na temeljima dedine stare kuće napravili modernu, veliku kuću sa pravim parkom u dvorištu i da su stekli mnoštvo sasvim novih prijatelja. Ne mogu ni da pretpostavim koliko je trajalo razdoblje njihove žestoke emotivne borbe. Koliko njegove bitke sa sobom i unutrašnjim porivima? Da li je moja sirota tetka učila da se bori sa nekim njegovim eventualnim novim izdajstvom tako što je stalno svesno samu sebe povređivala. Udarala se o razne predmete, lomila koleno ili lakat. Sećam se tog perioda i njenih stalnih modrica. Činilo se da tim grubim fizičkom bolom pokušava da smanji onaj dublji, emotivni.
Ali, taj period prekriven je crnilom dobro čuvane porodične tajne. Moja ostarela tetka se sada toga uopšte ne seća. Prilikom operacije štitne žlezde, pre nekoliko godina, nepažnjom anesteziologa mozak joj je ostao nekoliko desetina sekundi bez kiseonika. Od tada ne može da se seti mnogih stvari, pa ni tog pokušaja muževljevog bega u neverstvo. Poslednji put kad smo se videli i kada sam joj priznao da mi je brak na užasno klimavim nogama, ona reče:
-Mića...- tako mi je govorila moja stara tetka - Ja i Jene još svaku noć ležimo jedno pored drugog. Kao prvog dana. Nikad između nas nije bila druga žena.
Ali, Jene se, kako se to kaže, sa ulaskom mađarske države u tranziciju zarazio novom strašću sličnom kocki. Postao je, naime,opsednut berzanskim akcijama i transakcijama
Dajući mi po nekad koju hiljadu forinta zarađenih promućurnim berzanskim trgovanjima akcijama, Jene me je molio da o tome ne govorim tetki. Novac je. sigurnosti radi, držao u dve banke. Nisam znao šta radi sa novcem, ali sam, iz njegovih priča shvatio da je vešt berzanski analitičar. Najzad, bio je elektro inženjer u penziji, odličan matematičar.
Najviše je, sećam se da mi je pričao na jednom pecaroškom izletu na ušću Moriša u Tisu, zaradio kupivši u pravom trenutku akcije slavnog segedinskog PIK-a.
Posle ribolova obično bismo navraćali na čuvenu halas le u čardi uz stari gvozdeni most kojim se iz Segedina prelazilo u Sirig. Bio sam momčić i čitava leta sam provodio u toj mađarskoj provinciji, tako da sam prilično dobro naučio mađarski jezik. Išao sam po veliki crni hleb u Mađarsku ulicu. Sporazumevao se na segedinskoj pijaci sa debelim mađarskim mesarima, od kojih sam uvek iskao sveže, na pari pečene čvarke, dugačke kao kifle. Jene je uz mene učio srpski. Bili su to dobri, mirni dani na Tisi. Da, zaboravih da kažem kako sam sve vreme osećao da Jene uopšte ne voli pecanje, da u njemu nema one strasti iščekivanja tipične za nas tihe ludake, kako je on nazivao pecaroše. Pomišljao sam da zapravo i ide u ribolov samo zbog mene, sve dok jedne jeseni ne nazvah tetku telefonom iz Novog Sada. Tada sam već, zbog rata i posleratnih poznatih problema oko izlaska iz zemlje, zatrpan intimnim porodičnim i poslovnim mukama, proredio odlaske u Sirig. Upitah je za Jenea. On je na pecanju, reče kao da se to podrazumevalo. Na trenutak pomislih da je Jene opet sa onom ženom. Bilo je to prosto nemoguće, posle toliko skladnog porodičnog života. I bilo je, svakako, beskonačno podlo od mene. Terah sebe da prestanem da mislim na to. Pa ipak, ni tada tu ružnu pomisao ne napustih sasvim, bila je tu negde kao crvić u deblu sećanja. Jer, nedostajala mi je tačka na onu epizodu iz njihovog ranog bračnog života.
Sada, na vest o Jeneovoj smrti odmah sam nazvao tetkin broj u Sirigu u Mađarskoj. Želeo sam da čuje moj glas. Dugo je zvonilo i najzad se javila moja sestra od ujaka, koja je takođe živela u Sirigu, nekoliko ulica dalje. Reče mi da tetka sve vreme spava. Ustaje samo da ode do toaleta i zatim, nakljukana sedativima, odlazi opet u krevet. Reče da ne zna kako će tetka preživeti tečinu smrt. Rekla je da će se ubiti. Osetih da je to preterivanje.
-Kada je sahrana? – upitah mehanički kao što se pita u takvim prilikama da bi se skrajnula suština strašne vesti.
-Neće biti nikakve sahrane- reče sestra. Kremiraće ga. A onda će njegov pepeo – po Jeneovoj izričitoj želji - bez prisustva bilo koga od rodbine i prijatelja, čak i bez tetke, razvejati sa skele u Tisu.
Нема коментара:
Постави коментар