MILAN TODOROV
UMETNOST JE VEČNA
Tvrdim da od revolucije ne može da se živi. Mislim, ne može dugo. Malo revolucija jede svoju decu, a malo deca jedu svoju revoluciju i na kraju nikome ne ostne ništa. Samo mrvice. Mrvica čovek, mrvica revolucija.
Mada, ne mogu da se žalim. Uostalom, ja sam samo obični ulični revolucionar. Ja zaista ne tipujem na na ministarsko ili predsedničko mesto, na mesto guvernera, pa čak ni poslanika u Skupštini.To je za mene previše. Ja u revolucijama učestvujem, da tako kažem, isključivo iz umetničkih pobuda.
Uzmimo samo poslednje revolucionarne događaje. Bio oktobar, žena baš iznela za ručak punjene paprike u sosu od svežeg paradajza, moje omiljeno jelo, ali ja ni da zinem, osećam u vazduhu revolucionarno gibanje, uzmem burek pa pred Skupštinu.
A kad je krenulo, ja onda u onom metežu, paljevini i razvaljevini među prvima upadnem u neki kabinet, jebem ga čiji je, ali sve u njemu cakum-pakum i što je najlepše slika na zidu neopisive lepote. Onako kao moje Aranđelovo, ali razbrljano u blatu, posle đurđevske kiše. Mnogo mi se dopalo. Posle mi priznali da imam ukusa. Bio to neki Konjović, neki okerasto-zeleni somborski sokaci, u ulju, pa sve nakrivo, kao da curi iz rama. Onako,impresija, što kažu, do Boga, oko mi se zalepilo, ne mogu dušu da odvojim od slike, takav sam.
Prostaci ćapavaju šta stignu. Neko telefon, neko televizor, jedan uprtio saksiju sa džinovskim kaktusom, ne znam šta će mu, jer za to treba pustinja veća od Sahare, majke mi.
Ali, tako je to u revoluciji. Ko nije bio, ne može da shvati.
Dvojica uprtila na leđa sef pa kukaju, žao im što nisu mogli da ponesu i bife, baš bio maksimalno snabdeven.
Međutim, ja stao pred onu sliku, kao da se Bogorodica ukazala, bože me prosti, skoro drhtim. Mislim, mogao sam ostati skamenjen do sledeće revolucije i od posla ne bi bilo ništa da me jedan ne zakači pendrekom otetim od policije. Mislio da sam poklonik stare vlasti pa zato plačem.
Uglavnom, kad su se već skoro svi razišli, izvadim šrafciger iz sakoa i pažljivo odvojim ono braon-žuto platno od rama, stavim ga pod pazuh pa napolje a srce mi puno, takav sam. Posle me pozvali Slikar. Ali, ne kajem se. Prvim avionom sa Surčina, u onom revolucionarnom zanosu, pošaljem Konjovića nekom Urošu Severovu, mom Mokrinčaninu koj moleriše po Parizima a on je već znao šta da radi sa tim.
Lepo meni, lepo Severovu, a plus što uspostavljamo nove kulturne veze sa dijasporom i ostalim svetom. Razume se, tu se pročujem. Danas, nije da se hvalim, imam već poručena dva Pikasa, jednog Rembranta, tri Ticijana, neke suncokrete od Van Goga, ako naletim na tako nešto, i nešto od kamena ali u komadu, tačnije Meštrović.
Juče baš Uroš pita kad će već jednom.
Čekam, kažem. Šetam i čekam, moj zemljače. Prislanjam uvo na zemlju kao Indijanac. Kad zatutnji iz Beograda sutra će i u Novom Sadu...
One pare od poslednje revolucije se potrošile, ali zanos me još drži. Osećam da jedna revolucija u ljudskom životu nije dovoljna. Možda sam ja stvarno veliki revolucionar, kao oni stari koji su takođe radili sa umetničkim predmetima. Prvo Nemci, fina gospoda, a posle i partizani. Samo je trebalo imati ono tanko pa fino u sebi, kao žica na violini, a to ja hvala Bogu imam, a pobeđivati možda nikad nije bilo važno, mislim...i mislim baš bi bilo onako super da revolucije stalno teku u ovom kratkom životu od koga da nije umetnosti ne bismo imali skoro ništa da zapamtimo.
Нема коментара:
Постави коментар