MILAN TODOROV
KRUPNE STVARI
U detinjstvu sam često patio od gušobolje. Moja brižna majka mi je, zbog toga, grejala vodu za piće. Po celi dan i noć u sobi na velikoj kaljevoj peći koja se grejala na bukova drva, mlači se bokal vode. Šta sve nisu moji roditelji preduzimali da ojačam grlo? Slali me na oporavak na fruškogorske bregove, u Banju Koviljaču, na more u Mali Lošinj gde sam se jedanput skoro udavio. Kuvali sirupe od meda i crnog luka. Zavijali mi grlo u kašmirske marame i vunene šalove. Terali me da nosim ruske cipele okovane teškim metalnim klinovima, dva broja veće, zaostale iza pokojnog ujaka, cipele koje su zamišljene da mi čine dobro preznojavajući me. Uzaludno.
Sa prvim sankanjem ispod stare tvrđave, na blagoj kosini koju smo ko zna zašto zvali Babin zub, meni bi počeli da otiču krajnici. Do uveče sam već mogao da ih pipnem kao knedle u grlu. Ujutro bih Išao u školski dispanzer, govorio „A“, dobijao nekakve beskorisne lekove, i kao utehu, po povratku iz dispanzera, male zelene mentol bombonice i tvrdi rogač kupljen od brkatog jednorukog prodavca u mirišljavoj kolonijalnoj radnji Ranapoz na uglu naše ulice.
Pretpostavljate, da ništa od toga nije pomagalo i da mi je grlo postalo zdravo i otporno tek kada sam počeo da radim sve suprotno od onoga što sam činio do tada. Pravio sam grudve zvane ledenjača i lizao ih kao i sva druga, zdrava ali neposlušna deca, pre nego što bih ih zavitlao u široka plastična stakla gradskog autobusa. Trčao bih za sankama bez kaputa i šala. Lipao oznojan ledenu vodu na blatnjavoj slavini iza Partizanskog doma u koji smo odlazili u crvenim gaćicama i atletskoj majici da vežbamo gimnastiku i gledamo devojčice kroz poderane žice na prozoru ženske svlačionice. I polako sam ozdravljao.
No, do tada trebalo je izdržati tu dosadnu gušobolju, jer se na nju, nikako nisam mogao navići. Najgore u celoj stvari su bili košmari. Noću, pa i danju bi mi se, pri teškoj upali grla, koja je izgleda u to vreme bila hronična, temperatura tela povećavala do po život opasnih stepeni, ponekad i malo iznad 40. Tada bih, u bunilu, sve predmete i stvari video uvećane za nekoliko puta.
Dakle, stanje moje guše je jedne zime postalo krajnje zabrinjavajuće tako da nisam imao snage ni da odem do školskog lekara. Bio je to stari, tvrdoglavi majurski lekar, Šimokovič, poznat po tome što je opsesivno istraživao pojavu kuge u ovim krajevima i sve svoje vreme posvetio pisanju istorijskog romana o toj pošasti. Doktor Šimokovič je bio pred penzijom i sa starenjem u svojoj praksi a i teorijskim raspravama sa mlađim kolegama pokazivao je da vrlo malo veruje u čuda zvanične medicine, štaviše da su bolesti i ozdravljenja vrlo često sasvim odvojene od medicinskih saznanja. I tada bi opširno pričao o kugi koja je harala pre skoro dva veka ovim prostorima da niko tu ništa nije mogao da učini, ni ondašnji lekari ni popovi, i da se ta kuga ne mora vratiti u istom obliku, nego je prisutna sve vreme u drugim oblicima fizičke ili mentalne bolesti, da nas jednostavno čeka u mraku naše budućnosti i da smo u odnosu na sve to mi sasvim bespomoćni.
Tako je siguran u svoj nimalo doktorski stav provodio poslednje radne dane doktor Šimokovič, gledajući svaki čas u stare almanahe, žute crkvene knjige i čašicu kakve žestoke rakije.
Ni moja ekstremno visoka temperatura nije ga pokolebala, te je mojim zabrinutim roditeljima preporučio da mi na gušu stavljaju obloge od svinjske masti i kolutova crnog luka. Ne kažem da stari doktor u nečemu nije bio u pravu, ali meni je od njegovih preporuka bilo toliko loše da me je otac sledećeg jutra odveo u bolnicu. Osetih, kako se u teškom i sladunjavom mirisu bolnice prelama moj život, te počeh da posmatram sebe kao da se sve to događa nekom drugom.
Ležao sam, sav u bunilu i vatri, u polumračnoj beloj prostoriji čiji su zidovi bili kilometrima udaljeni od mene ali sam ih mogao unezveren grebati noktima, što sam i činio te prve noći. Pod neonkom koja je bila dugačka i svetla kao srebrni aluminijumski čamac na mrkom moru, jasno sam video iza plastične zavese džinovskog čoveka obrijane glave po kome skaču ljudi u belom. Grdosija je urlala i odbijala svaku nihovu pomoć, ali oni ga u jednom trenutku, posle dugog rvanja, ipak skleptaše ispod svojih tela i zatim čuh kako jedan zadihani glas reče:
- Neka donesu kajiševe. Samo brzo, brzo!
Međutim, razjareni džin im se, uz neke nerazumljive reči koje se ne govore nigde u svetu, nego su praiskonski krici, ponovo oteo i po sobi u kojoj sam ležao počeše da lete ormari tamni i duboki kao pećine, stolice u obličju kamiona a iznad njih su na beskrajnom horizontu sijala beskonačno uvećana pozorska stakla u kojima se ogledao moj siroti otac na crnom gimnastičkom konju od mermera kao spomenik na kakvom centralnom velegradskom trgu.
Nije bilo sumnje da imam kugu, koleru ili u najboljem slučaju šarlah i da će se, ma šta to bilo, završiti pogubnim ishodom, tačno onako kako je ludi doktor Šimokovič na kraju i rekao mom ocu i majci. Osećao sam se pogubljeno, sasvim bespomoćan u visokoj groznici, slab kao trščica.
Predan usudu i neminovnom kraju, padao sam u duboko bunilo sna i budio se sa strašnim slikama dok se najednom ne ukaza velika pukotina na zidu kroz koju su, kao što odlazi voda posle jakog pljuska u slivnik, iscurele sve te strašne slike i ja prvi put ugledah jasno malu čistu bolničku sobu sa dva kreveta. Nije više bilo nikakvih kajiševa ni urlanja i kroz široko otvoreni prozor ulazio je svež a blag i nekako mek vazduh protkan kojom krupnom pahuljom snega. Drugi krevet je bio sveže pospremljen i prazan. Na njemu nije bilo onog jakog čoveka obrijane glave koji se opirao bolničarima, odbijajući da se preda i bolestima i ozdravljenju, uzaludno. Jer, bio sam još dugo u bolnici i nikada ga nisam više video niti čuo šta se sa njim dogodilo i verovao sam da je umro, sve dok jedno jutro prilikom buđenja ne zatekoh dve žute mirisne narandže pored svog uzglavlja, znatno pre nego što je iko izvan bolnice, zbog stroge discipline, mogao da me poseti i podari.
Znam samo da je te godine sneg počeo da pada rano, već u novembru i padao je bešumno četiri puna meseca moga dugog ozdravljenja,i padao je čak i onda kada sam krajem februara izašao iz bolnice. Pamtim to, jer je na početku te snežne zime ubijen američki predsednik Džon Kenedi a pred njen kraj je naš jednoruki trgovac iz Ranapoza završio u zatvoru zbog toga što je devojčice svilenim bombonicama mamio u magacin iza radnje i pipkao ih onom jednom rukom po jedva napupelim, još kokošijim grudima.
Нема коментара:
Постави коментар