ALEKSANDAR ČOTRIĆ
DOSIJE
Nova vlast omogućila je građanima da se upoznaju se dosijeima koje je o njima vodila Služba državne bezbednosti u prethodnom režimu. U novom režimu Služba se donekle promenila, a najveća promena je u tome što je dobila drugo ime. Inače, nije bilo puno onih koji su se interesovali za „policijsku istinu“ o sebi. U svakom slučaju, bilo je mnogo više onih koji su bili saradnici policije, što profesionalno – za novac i privilegije, što amaterski – iz ljubavi prema prijavljivanju i mržnje prema bližnjima svojim.
Iskoristio sam to pravo da u prostorijama tajne policije pogledam dokumente u kojima se pominjem. Policajci su me dočekali srdačno, skoro familijarno, oslovljavajući me mojim prezimenom. Bože, ni među jednim zanimanjem me više ljudi ne poznaje nego u policiji!
I dok je pored mene sedeo policajac u uniformi, određen da me kontroliše (ovoga puta javno), listao sam papire i sa zanimanjem čitao podatke koje su operativci godinama prikupljali o meni. U njihovim spisima pronašao sam puno svojih novinskih i književnih tekstova, za koje sam mislio da su zauvek izgubljeni, na čemu sam blagodaran Službi.
Sva imena dostavljača bila su prekrivena (to su, valjda, sve skromni ljudi), ali sam mogao po događaju, mestu i vremenu da naslutim ko me je „cinkario“. Među „tasterima“ su, naravno, bili moji kumovi, komšije, bliski rođaci, bivše devojke, kolege sa posla. Brinuli su o meni sa puno pažnje, da nikad ne budem prepušten sam sebi.
Moji „biografi“ su vredno prikupili podatke o meni, da bi im pozavideo i ekspertski tim Akademije koji 30 godina priprema Enciklopediju – kada i gde sam rođen, kada sam progovorio i šta sam govorio kao beba. Tako mi je kao prvi „minus“ u životu ubeleženo da sam kao neprijatelj revolucije i poretka prvo rekao „mama“ i „tata“, a ne „Tito“. Našao sam i izveštaje o tome kako sam se ponašao u vrtiću. Ovde mi je zamereno što nisam voleo bajku o Crvenkapi, a to je bio još jedan dokaz mojeg antikomunističkog usmerenja. Pisalo je u hrpama papira u dosijeu i kakav sam imao uspeh u osnovnoj i srednjoj školi, kao i na fakultetu. Prisetio sam se iz dojava šta sam pričao u vojsci, šta sa devojkom u parku, a šta sa društvom u kafanama.
Sve godine o bitne za moj život bile su hronološki poređane: Rođen 1950, upisan u vrtić 1954, u osnovnu školu pošao 1957, u srednju 1965, u vojsku stupio 1969, a na fakultet 1970, na kojem je diplomirao 1974, a zaposlio se godinu dana kasnije, oženio se 1977, a dve godine kasnije – 1979. pristupio neformalnoj tajnoj antisocijalističkoj organizaciji intelektualaca, a 1980. osuđen zbog kontrarevolucionarnog udruživanja...
Svaki podatak bio je tačan i pedantno poređan. Ništa o meni u svežnjevima papira nije bilo pogrešno upisano. Tajna policija ne greši, sve nadzire, kontroliše i sve drži u svojim rukama. Zato me i je zabrinuo poslednji dokument koji sam video o sebi.
U njemu je bila upisana godina moje smrti!
Нема коментара:
Постави коментар