MILAN TODOROV: OČI POD VODOM

 

Odeš na riblju čardu pred veče

i isključiš se.

Ne želiš da budeš dostupan

nikome ni u čemu.

Onda žmuriš kroz najtamnije

sunčane naočari.

Svako je loš na svoj način

misliš.

Potrebno je samo imati sreće

za priču koja čeka

neispričana.

Teško je napisati priču o

devojci koja upravo seda na bicikl

dok joj grudi rastu u daljinu

i odlazeći kaže tebi

nepoznatom samotnjaku

umilnim glasom

Ćao i prijatno.

Zatim o simpatičnom debelom.

Dobroćudni lik je došao

iz Engleske

u kojoj je zaradio penziju.

Tvrdi da ne zna ko je.

Ima penziju od 2000 funti

sa kojom je

ovde car.

Ali celo leto spava u starom

probušenom kamionetu

pored reke

sa slikom devojčice

na šoferšajbni.

Voda u reci je 16 stepeni.

Uskoro uskočićeš u nju

kao dečak.

Po izlasku iz vode

imaćeš oči otečene

kao da si plakao.

MILAN TODOROV: SVE LJUBAVI U PROLEĆE

 

Volim rana prolećna jutra

sada kada je skoro sve

sa mnom i pojavama u njemu

pimireno.

Nekad beše drugačije.

Drhtao sam

ali mi nije bilo zima.

Vozio bih majku na neki

ozbiljan zdravstveni pregled.

Ona bi uvek stajala pored puta

sat vremena pre dogovora

i čekala me

kao da je tim činom želela da

nevinost jutra

sa vevericom iz Molinarijevog parka

koja beše pitoma samo izjutra

veveričicom koja skakuće po putu

razmeni sa strahovima nastupajućeg

dana.

Jutros poranih jer mi

prijatelji javiše da su se pojavile

prve gljive jablanovače i pokoje

šumsko pile.

U povratku sa pijace

skretoh na Dunav.

Znao sam tiho hladovito mesto

u kome je šuma pila vodu

kad je reka velika

i gde su se mladice pečurke

jatile na oborenim stablima

kao žuti sunčani karaši.

Ali gljive su kasnile.
Nije bilo nijedne.

U povratku

na uskoj stazi

obiđoh automobil

iz koga su upravo

izlazili tajni ljubavnici.

Ponašali su se kao kradljivci.

Da na miru u šumi

popijemo kaficu,

reče preglasno mladi čovek.

Žena još glasnije reče

da će to biti divno.

I budali bi bilo jasno

da masno lažu

ali jutro je sklono

brzom zaboravu

a i dama beše

isuviše puna

krupnog nosa

i kose neuredne

naspram savršeno lakog

prolećnog vetra

koji je talasao grane

ispod kojih smo se

mimoilazili.

MILAN TODOROV: U PREDVEČERNJEM SATU

 

Sedeo sam otprilike sat

vremena

zemaljskog vremena

na klupi ispred crkve u

malom parku mog detinjstva.

Sunce je još deralo

kroz divlji kesten.

Bio sam u neredu.

Crkva je bila zaključana.

Cveće ispred nje

u obilju bez skromnosti.

Te linije raznog cveća

lišene svedene lepote

delovale su porazno

uprkos želji da mi bude

dopadljiv trud zavičajnih

domaćica.

Zatim vizantijsko šarenilo

na fasadi crkve

obeleženo kanonskom

bezličnom poslušnošću.

Sve je to činilo da ne verujem

a nemam svedoka da sam želeo.

Posmatrao sam omolovan lik

presvete majke božije

iznad troje crkvenih vrata
(ah ti simboli!)

osećajući da je majka

jedini oblik postojanja

u koji sam još verovao.

Zbog toga uvek čekam

čekam da me pogleda.

Majka sveta.

U njenom crnom oku

kad trepne zagasito toplo

vidim košticu svog života

koja je uvećavajuće staklo

budućnosti.

Ali, ovde je nije bilo.

Postalo je hladno na klupi

pred crkvicom u parku

ovog čudnog proleća.

Stavio sam ruke na leđa.

Ne volim taj potez.

Nije bio od veće koristi.

Ustao sam sa klupe

i nisam se osećao

bolje pred noć.

Nisam krivio nikoga.

Odavno već nisam pobednik.

Išao sam pešice ka udaljenom

brdu

sekući ravnomernim

ali sve otežalijim korakom

ka kući.

Automobili su silazi sa brda.

Nosio sam tamne naočare

i nisam raspoznavao vozače

u njima.

Svako je imao svoj put

svoju ljubav

i krajnji domet tog cilja.

Osećao sam suvo lišće

isprano iz mnogih oluka

posle olujne kiše

pod nogama.

A bilo je problematično doba

između kišnog proleća

i rađanja leta.

Ponekad

tako je teško

biti svedok čuda.

MILAN TODOROV: DUHOVI PARKA

Park, ukoliko se ta tabla nasumičnog zelenila sa stoletnim stablima i nekoliko kućica može nazvati parkom, nalik je kanjonu.

U njemu, bezmalo, stalno struji vetar, ali on nije neprijatan i istorija malog parkovskog bazena vezana je uglavnom za lepe trenutke.

Stoga je nekada, u vreme kada je uređen predstavljao otvorenu oazu za sportsku razondu, negovanje zdavlja i vedrih misli.

U parku je od onog vremena ostalo samo nekoliko desetina starih stabala hrasta, lipe i platana.

Na samom njegovom kraju, tamo gde se sada uzdižu bezosećajne litice betonske skalamerije na užadima za prelaz preko reke, nalazi se malo jezero.

Jezero je nakada svakako moralo biti dublje. Danas je obraslo šašom i drezgom u koju se ponekad upetlja mala riba plotica.
Ribolov je, piše na zarđaloj tabli, zabranjen, premda je sasvim jasno da se tu ništa ne može uloviti.

Na ulazu u park nalazi se ne jedna, nego čak dve kućice za čuvare. Njihova uloga je pozorišna.

Paze na to da neko ne bi motociklom ili automobilom, što predstavlja gotovo nemoguću misiju, zaobišao jaku metalnu rampu obojenu u crveno beli dres.

Levo od ulaza, park se zelenilom sliva u plovni put velike reke a desno naslanja na breg na kome su sada neukusne kuće od betonskih blokova.

Međutim, uprkos svim osakaćenjima novog vremena, park i dalje ima neka, ne lako uočljiva mesta, mračne obode sa strmim ivicama, polutrule klupe, zatim kamene glave nekih navodno vlasnika zamka na toj zemlji, čudne stubove niz koje se cedi zelena voda niotkuda tako da sve to pomalo liči na mrtvu prirodu i izaziva blagu jezu kod osetljivog promatrača.

Ipak, najveća vrednost parka je nesumujivo u tome što godinama niko ništa ne menja u njemu.

Drvo koje obori vetar, ostaje na mestu gde je palo. U njemu, u njegovom srcu počinje trulež koja postaje pogodna za razvoj crva i nekih malih širokolisnih biljaka sličnih maslačku. To samo znači da život nastaje na onom mestu gde je prestao. Krug opšteg života.

U park su, naravno, rado dolazili zaljubljeni parovi. Park je uvek bio utočište za javne i još više za tajne ljubavnike koji su morali, iz bogzna kojih razloga, da kriju svoje susrete, a on je bio sigurno okruženje za intimne trenutke.

Ali, čovek je bio siguran da niko od njih ne zna mnogo o parku. Ni on nije znao dok nije upoznao knjižničara u obližnjem mestu P.

On je, verovatno, bio poslednji nematerijalni čuvar parkovskih tajni. Sa najviše police u staroj pretrpanoj biblioteci skinuo mu je podebelu prašnjavu svesku. Bile su to, ispostaviće se, neobjavljene priče prethodnog slepog bibliotekara a među njima i priča o duhovima Kameničkog, nazovimo ga najzad pravim imenom, parka.

Kako je rukopisna knjiga sačuvana niko ne zna. Nema je u zvaničnim bibliotečkim katalozima. Našla se tu pojavivši se nedokučivim putevima.

U njoj je priča, rekao mu je knjižničar, ne otvarajući kanapima uvezanu rukopisnu knjigu, o čoveku koji je blaženstvo postojanja zamenio usplahirenim čežnjama a onda su se u njegovu tajnu ljubav umešali duhovi parka...

Iako je čeznuo da sazna šta je posle toga bilo, nije u tomr uspeo. Knjižničar se već, sa knjigom pod miškom, popeo do vrha stelaže i vratio je, ne otvorivši je, na njeno staro mesto.

***

Prošle su godine kada se setio te knjige i otišao do te biblioteke. Međutim, knjižnica, kako je pisalo na izbledeloj metalnoj tabli kraj ulaznih vrata je bila zatvorena „do daljnjeg“. Pored nje je nikla moderna višespratnica i potpuno je zaklonila.

Nikada više nije otvorena. Knjige u njoj su, kako je čuo, kisnule i propadale.

Priča o duhovima šumskog parka svakako nije zanimala vatrogasce koji su došli da saniraju štetu i stare raskupusane knjige a takva beše ona sa pričom o duhovima jednostavno bacali u kontejner koji su kamioni Gradske čistoće odneli na deponiju na nepoznatoj lokaciji.

Neke stvari se najbolje čuvaju u sećanju tek kad nepovratno nestanu. Tako je bilo i sa tajnama K. parka.

***

Savremeni obrt dogodio se međutim narednog leta.

Iako je verovao za sebe da je oprezan i odgovoran vozač, imao je rđavu naviku da vozi automobil brzo i da se pritom drži sasvim blizu bele linije na sredini puta.

Činio je to tako i tog subotnjeg prepodneva. Vreme je bilo lepo. Ni toplo ni hladno. Ne može da se seti šta je mislio. Uglavnom, bio je zadubljen u svoje misli kada je na uskom putu koji vodi iz kameničkog parka primetio mali beli automobil kako mu dolazi u susret neverovatno velikom brzinom. Vozač je ili bio isuviše hrabar ili pijan. Huk tog automobila ličio je na zvuk avionskog motora i on u trenutku pogleda u nebo. Sledećeg momenta začulo se pucanje plastike i stakla a retrovizor na levoj strani njegovog pežoa raspao se u paramparčad.

Vozač automobila koji ga je očešao i to prilično, nije se zaustavio, nego je nastavio još brže ka gradu.

Okrenuo je auto i pojurio za njim. Bio je ljut. Bilo bi u redu da se taj vozač zaustavio i makar izvinio. U svemu je bilo obostrane krivice, mada više tog nepoznatog koji je prešao liniju, zaneo se i odvalio mu ogledalo.

Ukoliko ga stignem ima da mu… Šta? Nije mogao da završi misao.
Šta ako je lik drogiran ili obesni kriminalac?

Šta ako na kvarno izvadi mali švajcarski nožić koji mnogi vozači nose uz privezak za ključeve i sjuru mi ga u creva, mislio je. Ali, nije odustajao.

Vozio je toliko brzo da nije ni primetio da sve vreme leži na sireni.

Vozač belog automobila najzad uspori, siđe sa asfalta i sačega ga.

Njemu iste sekunde kroz glavu prođe slika kako mlad bradat grmalj izlazi iz automobila, silom otvara vrata njegovog, izvlači ga iz auta i psujući mu majku vuče ga po drumu do obližnjeg grma a tamo ga zakolje švajcarcem, zatrpa lišćem i odjezdi u nepoznatom smeru.

Sada se pokajao što je jurio za izazivačem male nezgode, ali beše kasno.

Ne, nije bio kukavica. Uostalom, toliki ljudi takve stvari razreše jednostavnom pogodbom i svako ode na svoju stranu.

Međutim, kada se zaustavio u belom autiću formule 1. ugledao je plavu ženu u nekim pedesetim godinama. Bila je lepo našminkana, kose malo raščupane, a oči joj behu radosno mutne.

-Godođo – reče – čemu ova jurnjava.

Ona ga pogleda kao da je u lebdećem stanju. 

-Pomislila sam da ste moj suprug – reče.

-Vaš suprug?

-Da. On vozi isti takav auto i verovatno me traži.

-Ali, zašto bi on išao u potragu za vama.

Žena se namršti, malo poćuta pa zatim reče sa malaksalošću u razmazanim očima:

-Uvrteo je sebi u glavu da ga ću ga prevariti.

-Da ćete ga prevariti?!

-Da, kad on umre.

-Da li ima razloga da to misli?

Žena je ćutala.

Najzad reče:

- Nema, naravno da nema. Bolestan je. Teško je bolestan i … plaši se...eto da bih mogla da volim nekoga bolje od njega.

Nije znao razlog, ali u tom trenutku je poverovao da žena govori istinu.

U njenom dotadašnjem ćutanju bilo je nemog pokušaja da samoj sebi objasni šta se to dogodilo sa njim i njenim suprugom i ima li dosadašnji život smisla, kakvog takvog i kolikog i dokle.

Bio je dobar u čitanju takvih misli, kojima se donekle i sam zanimao u lošim noćima.

-Ja sam spremna da vam platim taj retrovizor – prekide ga žena. - Ne želim nikakav policijski uviđaj.

On je ćutao. Sada kada je ušao u prostor njene intime na pamet su mu padale najrazličitije gluposti.

Ipak ima ljubavnika, pomisli na tren, još nije ostavila ženstvenost iza sebe, a zatim brzo odbaci tu misao jer, reče sebi nemoguće je znati šta je uopšte vernost.

Samo...ženina iskrenost mu se, morao je da prizna, dopadala.

Ta njena spontanost i neposrednost, pomešana sa odlučnošću, mora da boli, pomislio je.

Pažljivije je pogleda.

-Dakle? – upita žena.

Odlučio je da olabavi:

-U redu je. Šteta nije velika. Nadam se da ćemo se videti u nekim boljim okolnostima.

-I ja se nadam – reče ona. Imala je, primeti, u ustima žvakaću gumu.

To što je kazala, razume se, ništa nije značilo.

Ali, bilo je dobro dok je posmatrao u retrovizoru njen beli automobil koji lagano odmiče ka gradu.

-Duhovi parka...- reče glasno, samo za sebe i okrete se da vidi ima li još nekoga u blizini. Nije bilo nikoga osim mene koji sam se volšebno sve vreme krio iza njega kao da jedan čovek i jedan život nisu dovoljni adut za kontrolu sudbine koja nam stalno izmiče.

I...nisam siguran da je sve to toliko strašno kao celi svet.

MILAN TODOROV : PREDLOG PROGRAMA rada i upravljanja RT Vojvodine

PREDLOG PROGRAMA

rada i upravljanja RT Vojvodine

(napisano 29.03. 2023. a čini mi se danas aktuelnije nego tada)

Radio i televizija se u svetlu savremenih tehnologija deklarišu kao mediji podložni najbržem razvoju, te stoga moraju da budu organizovani na način koji pre svega obezbeđuje nepristrasan, odgovoran i objektivnan informativni čin bez ličnih sugestija koje bi na ovaj ili onaj način mogle da odvedu slušaoca, odnosno gledaoca u pogrešno zaključivanje.

Obaveza medija sa nacionalnom frekfencijom se osim profesionalnog informativnog delovanja ogleda i u negovanju i afirmisanju visokih kulturnih, obrazovnih, umetničkih i posebno etičkih principa na kojima počiva razvoj društvene zajednice, kao i potpuno odsustvo programa koji promovišu nasilje i kriminal kao oblik društvenog ponašanja, makar i marginalnog.

U tom smislu, ulogu RTV vidim kao prestižnu, principijelnu i doslednu instituciju od nacionalnog značaja u medijskom galimatijasu savremenog novinarstva.

Programi televizije i radija bi trebalo da budu rezultat timskog rada: novinara, tonskih snimatelja, kamermana, ponekad reditelja, majstora svetla, scenskih radnika. Novinar koji je ujedno i snimatelj, bilo radijski ili televizijski, mora da žrtvuje deo kvaliteta novinarskog na uštrb drugih poslova.

Bez obzira koliko se činilo da je individualni rad u medijima ekonomičniji, ekipni profil medijskih poslenika omogućava radiju i televiziji da kvalitetnije odgovori na sve zahtevnije interese publike kojoj se u mnoštvu medija bez nacionalne frekfencije nudi uglavnom model subjektivnog i individualnog pristupa događajima, ljudima i izazovima vremena.

Da bi se ipak postigla neophodna racionalizacija u organizacionoj strukturi ovih medija biće nužno smanjivanje takozvaniih titularnih radnih mesta, odnosno mnoštva raznoraznih menadžera i osoblja koje ih opslužuje.

S obzirom na to da je Radio televizija Vojvodine u poslednje vreme razvijala pre svega zabavne segmente svojih programa, uključujući često i bezrazložno u to tradicionalne kulturne manifestacije, a informativni program u oblik „golih“ vesti - neophodno je razvijati koncept kritičkog odnosa prema aktualenim događajima u vidu magazina i političkih talk-show emisija koje slušaocu odnosno gledaocu nude lepezu odgovora umesto jednoobrazne ideološke pa i partijske političke poruke.

S druge strane, informativni program TV trebalo bi da gledaocima pruža širu sliku o međunarodnim dešavanjima da bi zbunjeni čovek 21 veka mogao lakše da razume lokalne politička dešavanja koji bitno utiču na njega kao pojedinca i društvo u celini.  Uostalom, TV Novi Sad je nekada bila visoko vrednovana upravo zbog svojih spoljnopolitičkih komentatora i magazinskih emisija.

Pošto na jedinstvenom prostoru republike Srbije koji je medijski parcelisan, često, ako ne i uvek, dolazi do preklapanja aktuelnih vesti RTV-a sa RTS-om, te se za RTV kao nužnost otvara širok produkcioni prostor u kulturno umetničkom programu.

Ukoliko budem imao prilike da utičem na sve ovo, ukratko navedeno, potrudiću se da od medijske kuće RTV načinim kuću u kojoj će se proizvoditi visoko kvalitetan dramski, serijski, zabavni, dokumentarni, obrazovni pa i, što da ne, jednog dana, filmski program. U tom smislu Televiziju Vojvodine vidim kao snažan produkcijski i kreativni centar u Srbiji.

Radio kao medij koji nije izgubio na značaju neophodno je učiniti prijemčivijim na moderan sofisticiran ali i u kvalitetnoj meri dopadljiv modus vivendi. Povratak na radio talase jedne od nekada najslušanijih radio programa, Radio Stotke, čiji sam idejno tvorac bio 1992. godine, u tom smislu, vidim ne samo kao izgledan nego i nužan, čak i suženom frekfentnom opsegu današnje mreže.

Nov pristup produkciji originalnih radio i tv segmenata u kulturi korespondira i sa neophodnim promenama u načinu rada i izveštavanja redakcija na jezicima manjinskih nacionalnih zajednica, koje umesto da podstiču moderno i originalno stvaralaštvo u sopstvenoj populaciji dopuštaju da ekranom ili radio talasima više nego komotno defiluju slike i zvuci statičnih tradicionalnih festivala i smotri. Polazim od toga da su svi građani, u ovom slučaju gledaoci i slušaoci, ne samo primaoci kulturnih sadržaja nego ti sadržaji imaju obavezu da animiraju, podstiču, razvijaju svest o važnosti kulture kako pojedinca tako i naciona, odnosno da budu kreativna spona između sadašnjeg trenutka i potrebe savremenog čoveka da svoj kulturološki i civilizacijski domet uspostavi u novom kvalitetnom diskursu i aktivira ga u što punijem obimu.

Milan Todorov

P.S.

Razume se, ovo je rigidan striktan okvir neophodnih poluga i smernica za poboljšanje funkcije oba medija. Opsežniji pristup zahtevao bi drugi, a ne konkursni, po prirodi stvari, redukovani oblik intencija.

MILAN TODOROV: RASPORED LETA

Donekele mlad čovek od nekih

četrdesetak godina

dojurio je velikim crnim

motociklom na obod čarde

u kojoj sam pokušavao

kao i obično da se saberem

od prepunog a praznog dana

zaglušujući pritom laku muziku

iz zvučnka postavljenih

kao ptičja gnezda

na stablima starih

priobalnih jesenova

i talase sa reke.

Ostavio sam svoj bokal

hlednog belog

nameran da se obrecnem,

kada se on nasmešio

prijateljski mi mahnuo rukom

i tad prepoznah u njemu

lika koji je celo bogovetno

prošlo leto spavao u kamp

prikolici tu uz vodu

hraneći se porcijama sa čarde

kupajući se u plićaku

odlazeći i dolazeći

ni iz čega niušta

sve dok ga zima

nije počela da ujeda za kosti.

Otpozdravih mu zbunjen.

Tako dolaze leta

poslednjih godina.

Sa dobrim odbeglim ljudima

čiji nedostatak nikoga ne boli.

Srećom oni se javljaju

kao višegodišnje divlje bije.
Devojka koja je jahala

na zadnjem sicu njegovog

motora

bila je žena koja polako

kopni

ali za sada

dok je ispijala svoju bocu

piva marke Zaječar

i naslanjala se na debelog

veselog kampera

delovala je poželjno

u prostoru buduće kućice,

domaćica za sve slobode

neograničene večnošću.

Kako sam mu samo zavideo

tom debelom tipu

koji je mirisao na naftu i znoj

uzevši pritom sve

od malog

od ničega

od praznine buduće smrti.

MILAN TODOROV: NEVREME

 

Iznenada se nebo zamračilo

vetar je gonio crne oblake

preko reke

činivši da naš poznati

svet odjednom postane

mesto sa promenljivom

srećom.

Sklonili smo se

ispod neke terase na keju.

Zid na koji smo se naslonili

bio je ižvrljan

pun ogrebotina

i gnezda paukova.

Udari groma

potresali su zgradu.

Lilčilo je na vreme kad su nas

bombardovali Amerikanci

koje ponovo volimo.
Juče sam potpisao pristupnicu

Društvu američko srpskog prijateljstva.

Kiša je padala sve jače

radujući krošnje gradskih lipa.
Beli taksi 400 400 se zaustavio

u blizini i neka mlada žena

istrčala je iz njega u haustor

zalupivši vrata za sobom.

U taksiju je zaplakalo dete.

Mama se prekrstila

i tek tada vratila po njega.

Svi smo sada stojali

u haustoru tuđe kuće

i osećali se kao krivci.

Neki stanar iznad

je otvorio prozor

pogledao nas

i zalupio prozorska krila.

Oprost je dobar

pomislih

ako trenutak

posle koga opraštamo

ostavi trag

sasvim mali beleg

kao kad se golub

pokaki na rever

kaputa dobrog čoveka koji

upravo ide recimo

na večernju liturgiju

u Sabornu crkvu

te obrisavši se belom maramicom

osmehnut nastavlja dalje

ne hajući za sledeće

koje mu se može

dogoditi.

MILAN TODOROV: PLES SA NOŽEVIMA

 

Bilo je to vreme kada se pod neverovatnim okolnostima u Maxi marketu mogao dobiti set noževa prve klase.

Noževi su bili jednostavno eleganrtni, raznih dimenzija. Obično bi bili prosuti na stočić na ulasku u megamarket, tako da ih, čak i kada biste to želeli, niste mogli da izbacite iz vidokruga.

Pojedini su bili mali, sa kratkom drškom i širokim sečivom, poput noževa za božićni kolač.

Bilo je u setu i nekoliko stvarno velikih noževa za hleb, meso, povrće. Najbolji su, svakako, bili oni nazubljeni.

Da biste dobili nož morali ste da sakuplajte određene kupone.

Kuponi su se dobijali na kasi.

Ukoliko bi kasirka primetila da ste pazarili za veću svotu novca od uobičajene, okrenula bi se, mrdnula odrvenelom uglavnom ovećom guzicom i iz neke tajne fioke, polako izvadila papirnatu kutijicu poput hostije. Zatim bi malim makazama, koje su se nalazile u istoj kutijici - iz rolni različitih kupona birala jedan da bi ga pažljivo isekla, kao dragocenost, i vrativši se u kasirsku plastičnu stolicu na okretanje, trijumfalno bi, kao da vam predaje večni plamen, pružala kupon visoko uzdignut iznad njene punđasto pepeljaste glave.

Moja devojka je rekla da više od svega želi da ima taj set srebrnih noževa.

-Šta će ti toliki noževi? Zar nije dovoljno da u ovih dvadesetak kvadrata momačkog stančića imamo tri ili četiri? – pitao sam je.

-Ne razumeš ti to – odgovorila je.

Bila je balerina koja je pokušavala da dobije stalni angažman u pozorištu.

Njena nesreća je bila u tome što je pohađala baletsku školu samo kao veoma mala devojčica.

Zbog toga su joj, govorila je, noge pomalo debele sada.
Meni nije smetalo. Volim pune ženske noge.

Ja sam studirao svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i povremeno radio kao scenski radnik u radiju na održavanju muzičkih studija.

Ona je baš tada imala mali prelom na desnoj ruci.

Ništa opasno, ali trebalo je to trpeti. Razumeo sam njenu nervozu. Ipak je živela od svog tela i verovala da je telo njeno jedino bogatstvo.

Meni je telo služilo da premeštam knvertne klavire, stalke za note, stolice i fotelje.

Ionako mali stan ona je zatrpala akvarijumom sa rečnim kornjačama.

-Šta će ti to -pitao bih je ponekad, ne olčekujući odgovor.

-Ne razumeš ti šta je pokret. Ja proučavam pokrete. Kornjače, ma koliko delovale tromo, imaju eleganciju pokreta i neko dostojanstvo pri tome, koje je retko i među najboljima od nas.

Radio sam sa grubim stvarima: bine, cevi, plastične ili keramičke, ređe metalne, raznih promera, rasveta.

Međutim, više sam se interesovao za lepe stvari, ne balatske, ne telesne, nego one koje bih nazvao stvarima reči.

Družio sam se sa urednikom poznatog novosadskog časopisa Livade. On je forsirao mladobosance.

Pitao sam ga zašto, tim pre što časopis finansira grad Novi Sad i trebalo bi, po prirodi stvari, da aformiše novosadske autore.

Rekao mi je da to ko finansira nešto nema nikakvog uticaja na njegov izbor.

-Uostalom, oni ni ne čitaju moj časopis.

Predložio mi je da napišem neku priču, o bilo čemu, i on će je objaviti.

-Najzad, dugo čekani novosadski autor – rekao je i potapšao me po ramenu da bi me odobrovoljio.

-O čemu da pišem, brate i prijatelju?

-Piši o ženama. Čitaoci to vole.

-Ali ja nemam preterano iskustava sa ženama?

-A sa kim imaš?

-Sa jednom.

-Piši o njoj, kao da je fatalna čak i ukoliko nije.

-Nije.

-Biće.

-Ne obećavam, ali pokušaću.

-Gledaj da to ne bude prost dnevnik. To me užasava.

I tako sam počeo da pratim Valentinu koja je volela noževe.

Pitao sam je otkud joj to ime.

-Po svetom Valentinu, februarskom svecu ljubavi.

-Da, ali ti si žensko.

-Moj otac je želeo muško. Ja sam neželjeno muško.

To veče priređivala nam je ćufte od goveđeg mesa u paradajz sosu. Dve skromne porcije za nas dvoje.

Pomislih, sreća je da kornjačice ne jedu ćufte.

Ne, nisam želeo da joj se rugam u potaji. To je nešto što mi je stvarno odurno. Samo sam se, u sebi naravno, šalio na sopstveni račun.

Novac od radija mi je kasnio.

Ona nije zarađivala zbog povrede.

U marketima smo kupovali samo najosnovnije. Nijedna kasirka se nije okrenula oko ose svoje stolice i dala mi kupon za bar jedan nožić.

Bili smo prilično iscrpljeni u probnom zajedničkom životu. Trebalo je da nešto učinim. Valentina mi se baš sviđala kao u reklami baš baš. Trebalo je sačuvati njen kavez. Akvarijum za igračicu koja voli kornjačice.

Jednog dana, beše predveče kad smo lutali sa polupraznom korpom između rafova u velikoj prodavnici, ona zadiže majicu i pokaza mi dva nožića između golih grudi.

-Nisi valjda… - zavapih.

-Jesam. Odmah na ulazu.

-Ali, ovde su svuda kamere za video nadzor.

-Kod kasa su kamere okrenite ka kasirkama. Sumnjaju u njih. Noževe ne snimaju.

-Vrati ih.

-Ne pada mi na pamet.

I tako bi maltene svake nedelje ukrala po neki nožić.

Zvala je to šetnje s noževima. Za nju je to bila cirkuska predstava.

Jednom je jedna mala plava kasirka posumnjala i zatražila od nje da zadigne košulju ili će zvati obezbeđenje.

-Pozovite obezbeđenje.

Pozvala ih je.

-Zadignite košulji – rekao je crnomanjasti visok momak u crnom.

-Hoćeš da mi vidiš sise i posle balaviš u klozetu – vrisnula je Valentina.

-Hoću samo da vidim šta imaš ispod košulje.

-U redu – rekla je Valentina, povukla ga u stranu i pokazala mu grudi.

-Da li su tu noževi?

-Nisu – promumlao je momak. – Nisu to noževi. To su bombe.

Posle sam je pitao kako je uspela da ga prevari.

-Nisam uspela. Momak je samo uzeo noževe i diskretno ih vratio u onu korpu sa ostalima.

-Ništa više?

-Svidele su mu se moje sise.

-Naravno - bio sam ljubomoran. Naravno da su mu se svidele.

-Samo sam mu rekla da ću ga, ako nastavi da me proždire pogledom, optužiti za seksualno uznemiravanje. Pobegao je sa noževima. Eto, živimo u novim vremenima. Naročito mi, žene.

Ispričao sam svom uredniku mladobosancu ovu pomalo sramnu epizodu i priznao mu da ne znam šta bih mogao da napišem na osnovu toga.

-Taj bezbednjak bezveznjak… - počeo je. – Piši o načinu na koji je gledao tvoju curu. Način gledanja je sve. Priča je način gledanja na život i svet u njemu ili posle njega ili pre njega. Možda su se kresnuli. Na neki način. Čak i kad je taj način podsvesan. Naročito tada. To je suština umetnosti. Piši o ljubavi i prevari na najčešći način, to jest podsvesnoj prevari.

Vratio sam se u stan.

Moja plesačica je sedela u mraku i uz muziku Vivaldija buljila u osvetljen akvarijum sa malim kornjačama. U ruci je držala novi nož iz marketa i njegovim zatupastim vrhom kuckala po ekranu svog mobilnog.

Kornjača je uletena u neko mutno korenje pokušavala da se popne uz stakleni zid akvarijuma i padala na leđa. Pošto su sve kornjače imale imena, a ja ih nisam raspoznavao, upitah je koja je to.

-Klara – reče Valentina i zaroni rukom u akvarijum i preokrenu Klaru na noge. Ona opet poče da se penje.

Otišao sam u kuhinju, seo za komp i zapisao ovaj detalj.

Ne znam šta če biti sa ovim.

Kad sam se okrenuo Valentina mi je stajala iza leđa i nemo me posmatrala.

-Kako te je večeras gledao onaj?

-Koji?

-U marketu.

-Pokušavao je da stvori iskustvo sa mnom.

-Iskustvo?

-Da, to je ono što svi muškarci pokušavaju sve vreme, zar ne?

-Otkud ti to?

-Od najranije mladosti znam kako delujem na muške.

Zapisao sam i to.

-Skidao te je?

Bila je iskrena i ovog puta:-Pogledom, da.

-Samo pogledom?

-Da, pogledom.

-Ali zašto ti je, ako nije bilo stvarnog pregleda, dozvolio da ih opet ukradeš?

-To bi trebalo da pitaš njega.

Otkucao sam reč njega.

I dodao: Možda samo želi da se povali sa njim. Možda ne želi.

Zatim sam dopisao: Vreme pre noževa... Tri tačke.

----

Posle nekih mesec ili dva opet se u Gurmanu, omiljenoj kafani, u njegovom podrumskom delu nađoh za stolom sa urednikom Livada.

Pio je domaću kafu i Knjaza, jeo Index sendvič i držao nogu u šarenoj zarozanoj čarapi na praznoj stolici čuvajući je za novog sagovornika.

-Kako ide tvoja priča? – upita me tek što sam seo.

-Mislim da ću je napustiti – rekoh i sam sebe iznenadih tom izjavom.

-Da li si siguran?

Nisam bio siguran.

---

Valentina je ubrzo posle toga dobila malu ulogu u nekom baletu o ženama u D-molu ili tako nešto i preselila se u Beograd.

Ponekad se čujemo.

Ostali smo, kako se to danas kaže,  dobri.

Ja sam ubrzo posle raskida napisao svoju prvu ozbiljniju priču. Ne, nije bila o nama. Lišio sam se zadovoljstva dnevnika, kako mi je savetovao urednik Livada i napisao nešto što je moglo da bude podsvesna priča o samovolji ljubavi. U njoj sam se pitao zašto pokušavati bilo šta ako nas poznat događaj čeka, na kraju.