MILAN TODOROV: PLES SA NOŽEVIMA

 

Bilo je to vreme kada se pod neverovatnim okolnostima u Maxi marketu mogao dobiti set noževa prve klase.

Noževi su bili jednostavno eleganrtni, raznih dimenzija. Obično bi bili prosuti na stočić na ulasku u megamarket, tako da ih, čak i kada biste to želeli, niste mogli da izbacite iz vidokruga.

Pojedini su bili mali, sa kratkom drškom i širokim sečivom, poput noževa za božićni kolač.

Bilo je u setu i nekoliko stvarno velikih noževa za hleb, meso, povrće. Najbolji su, svakako, bili oni nazubljeni.

Da biste dobili nož morali ste da sakuplajte određene kupone.

Kuponi su se dobijali na kasi.

Ukoliko bi kasirka primetila da ste pazarili za veću svotu novca od uobičajene, okrenula bi se, mrdnula odrvenelom uglavnom ovećom guzicom i iz neke tajne fioke, polako izvadila papirnatu kutijicu poput hostije. Zatim bi malim makazama, koje su se nalazile u istoj kutijici - iz rolni različitih kupona birala jedan da bi ga pažljivo isekla, kao dragocenost, i vrativši se u kasirsku plastičnu stolicu na okretanje, trijumfalno bi, kao da vam predaje večni plamen, pružala kupon visoko uzdignut iznad njene punđasto pepeljaste glave.

Moja devojka je rekla da više od svega želi da ima taj set srebrnih noževa.

-Šta će ti toliki noževi? Zar nije dovoljno da u ovih dvadesetak kvadrata momačkog stančića imamo tri ili četiri? – pitao sam je.

-Ne razumeš ti to – odgovorila je.

Bila je balerina koja je pokušavala da dobije stalni angažman u pozorištu.

Njena nesreća je bila u tome što je pohađala baletsku školu samo kao veoma mala devojčica.

Zbog toga su joj, govorila je, noge pomalo debele sada.
Meni nije smetalo. Volim pune ženske noge.

Ja sam studirao svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i povremeno radio kao scenski radnik u radiju na održavanju muzičkih studija.

Ona je baš tada imala mali prelom na desnoj ruci.

Ništa opasno, ali trebalo je to trpeti. Razumeo sam njenu nervozu. Ipak je živela od svog tela i verovala da je telo njeno jedino bogatstvo.

Meni je telo služilo da premeštam knvertne klavire, stalke za note, stolice i fotelje.

Ionako mali stan ona je zatrpala akvarijumom sa rečnim kornjačama.

-Šta će ti to -pitao bih je ponekad, ne olčekujući odgovor.

-Ne razumeš ti šta je pokret. Ja proučavam pokrete. Kornjače, ma koliko delovale tromo, imaju eleganciju pokreta i neko dostojanstvo pri tome, koje je retko i među najboljima od nas.

Radio sam sa grubim stvarima: bine, cevi, plastične ili keramičke, ređe metalne, raznih promera, rasveta.

Međutim, više sam se interesovao za lepe stvari, ne balatske, ne telesne, nego one koje bih nazvao stvarima reči.

Družio sam se sa urednikom poznatog novosadskog časopisa Livade. On je forsirao mladobosance.

Pitao sam ga zašto, tim pre što časopis finansira grad Novi Sad i trebalo bi, po prirodi stvari, da aformiše novosadske autore.

Rekao mi je da to ko finansira nešto nema nikakvog uticaja na njegov izbor.

-Uostalom, oni ni ne čitaju moj časopis.

Predložio mi je da napišem neku priču, o bilo čemu, i on će je objaviti.

-Najzad, dugo čekani novosadski autor – rekao je i potapšao me po ramenu da bi me odobrovoljio.

-O čemu da pišem, brate i prijatelju?

-Piši o ženama. Čitaoci to vole.

-Ali ja nemam preterano iskustava sa ženama?

-A sa kim imaš?

-Sa jednom.

-Piši o njoj, kao da je fatalna čak i ukoliko nije.

-Nije.

-Biće.

-Ne obećavam, ali pokušaću.

-Gledaj da to ne bude prost dnevnik. To me užasava.

I tako sam počeo da pratim Valentinu koja je volela noževe.

Pitao sam je otkud joj to ime.

-Po svetom Valentinu, februarskom svecu ljubavi.

-Da, ali ti si žensko.

-Moj otac je želeo muško. Ja sam neželjeno muško.

To veče priređivala nam je ćufte od goveđeg mesa u paradajz sosu. Dve skromne porcije za nas dvoje.

Pomislih, sreća je da kornjačice ne jedu ćufte.

Ne, nisam želeo da joj se rugam u potaji. To je nešto što mi je stvarno odurno. Samo sam se, u sebi naravno, šalio na sopstveni račun.

Novac od radija mi je kasnio.

Ona nije zarađivala zbog povrede.

U marketima smo kupovali samo najosnovnije. Nijedna kasirka se nije okrenula oko ose svoje stolice i dala mi kupon za bar jedan nožić.

Bili smo prilično iscrpljeni u probnom zajedničkom životu. Trebalo je da nešto učinim. Valentina mi se baš sviđala kao u reklami baš baš. Trebalo je sačuvati njen kavez. Akvarijum za igračicu koja voli kornjačice.

Jednog dana, beše predveče kad smo lutali sa polupraznom korpom između rafova u velikoj prodavnici, ona zadiže majicu i pokaza mi dva nožića između golih grudi.

-Nisi valjda… - zavapih.

-Jesam. Odmah na ulazu.

-Ali, ovde su svuda kamere za video nadzor.

-Kod kasa su kamere okrenite ka kasirkama. Sumnjaju u njih. Noževe ne snimaju.

-Vrati ih.

-Ne pada mi na pamet.

I tako bi maltene svake nedelje ukrala po neki nožić.

Zvala je to šetnje s noževima. Za nju je to bila cirkuska predstava.

Jednom je jedna mala plava kasirka posumnjala i zatražila od nje da zadigne košulju ili će zvati obezbeđenje.

-Pozovite obezbeđenje.

Pozvala ih je.

-Zadignite košulji – rekao je crnomanjasti visok momak u crnom.

-Hoćeš da mi vidiš sise i posle balaviš u klozetu – vrisnula je Valentina.

-Hoću samo da vidim šta imaš ispod košulje.

-U redu – rekla je Valentina, povukla ga u stranu i pokazala mu grudi.

-Da li su tu noževi?

-Nisu – promumlao je momak. – Nisu to noževi. To su bombe.

Posle sam je pitao kako je uspela da ga prevari.

-Nisam uspela. Momak je samo uzeo noževe i diskretno ih vratio u onu korpu sa ostalima.

-Ništa više?

-Svidele su mu se moje sise.

-Naravno - bio sam ljubomoran. Naravno da su mu se svidele.

-Samo sam mu rekla da ću ga, ako nastavi da me proždire pogledom, optužiti za seksualno uznemiravanje. Pobegao je sa noževima. Eto, živimo u novim vremenima. Naročito mi, žene.

Ispričao sam svom uredniku mladobosancu ovu pomalo sramnu epizodu i priznao mu da ne znam šta bih mogao da napišem na osnovu toga.

-Taj bezbednjak bezveznjak… - počeo je. – Piši o načinu na koji je gledao tvoju curu. Način gledanja je sve. Priča je način gledanja na život i svet u njemu ili posle njega ili pre njega. Možda su se kresnuli. Na neki način. Čak i kad je taj način podsvesan. Naročito tada. To je suština umetnosti. Piši o ljubavi i prevari na najčešći način, to jest podsvesnoj prevari.

Vratio sam se u stan.

Moja plesačica je sedela u mraku i uz muziku Vivaldija buljila u osvetljen akvarijum sa malim kornjačama. U ruci je držala novi nož iz marketa i njegovim zatupastim vrhom kuckala po ekranu svog mobilnog.

Kornjača je uletena u neko mutno korenje pokušavala da se popne uz stakleni zid akvarijuma i padala na leđa. Pošto su sve kornjače imale imena, a ja ih nisam raspoznavao, upitah je koja je to.

-Klara – reče Valentina i zaroni rukom u akvarijum i preokrenu Klaru na noge. Ona opet poče da se penje.

Otišao sam u kuhinju, seo za komp i zapisao ovaj detalj.

Ne znam šta če biti sa ovim.

Kad sam se okrenuo Valentina mi je stajala iza leđa i nemo me posmatrala.

-Kako te je večeras gledao onaj?

-Koji?

-U marketu.

-Pokušavao je da stvori iskustvo sa mnom.

-Iskustvo?

-Da, to je ono što svi muškarci pokušavaju sve vreme, zar ne?

-Otkud ti to?

-Od najranije mladosti znam kako delujem na muške.

Zapisao sam i to.

-Skidao te je?

Bila je iskrena i ovog puta:-Pogledom, da.

-Samo pogledom?

-Da, pogledom.

-Ali zašto ti je, ako nije bilo stvarnog pregleda, dozvolio da ih opet ukradeš?

-To bi trebalo da pitaš njega.

Otkucao sam reč njega.

I dodao: Možda samo želi da se povali sa njim. Možda ne želi.

Zatim sam dopisao: Vreme pre noževa... Tri tačke.

----

Posle nekih mesec ili dva opet se u Gurmanu, omiljenoj kafani, u njegovom podrumskom delu nađoh za stolom sa urednikom Livada.

Pio je domaću kafu i Knjaza, jeo Index sendvič i držao nogu u šarenoj zarozanoj čarapi na praznoj stolici čuvajući je za novog sagovornika.

-Kako ide tvoja priča? – upita me tek što sam seo.

-Mislim da ću je napustiti – rekoh i sam sebe iznenadih tom izjavom.

-Da li si siguran?

Nisam bio siguran.

---

Valentina je ubrzo posle toga dobila malu ulogu u nekom baletu o ženama u D-molu ili tako nešto i preselila se u Beograd.

Ponekad se čujemo.

Ostali smo, kako se to danas kaže,  dobri.

Ja sam ubrzo posle raskida napisao svoju prvu ozbiljniju priču. Ne, nije bila o nama. Lišio sam se zadovoljstva dnevnika, kako mi je savetovao urednik Livada i napisao nešto što je moglo da bude podsvesna priča o samovolji ljubavi. U njoj sam se pitao zašto pokušavati bilo šta ako nas poznat događaj čeka, na kraju.