MILAN TODOROV: MISIONARI

Moja rana sećanja na crkvu i njenu ulogu u životu su pomešana sa osećanjem trpeljvog čekanja, strahom i na kraju sramom.

Imao sam svega osam godina. Letnje raspuste sam, uglavnom, provodio u jednom selu blizu Segedina u Mađarskoj. Selo se zvalo Szoreg ili, po našem Sirig,

Odatle je potekla moja majka, koja se udajom za mog oca preselila u Jugoslaviju. Ali, svi njeni najbliži ostali su u Mađarskoj, osećajući da su Srbi, kako je govorio moj mudri i dobro deda, ali da im je domovina i država Mađarska.

Povremeno, te krajeve, koji se sada popularno zovu dijaspora, što je po meni nemerljivo leden i ružan izraz, posećivao bi vladika ovdašnji.

Tada su u Szoregu svi bili upregnuti da dočekaju vladiku na veličanstven način.

Moj ujak, sklon raznim nepromišljenim akcijama i avanturama (a deo njegovog karaktera, očigledno, posedujem i ja) zamislio je da vladiku zadivi perfektnim srpskim govorom kojim u Szoregu govore čak i deca. Za ulogu ceremonijalnog spikera odredio je mene, koji sam, rekoh, tada bio tamo na letnjem raspustu.

Dao mi je tekst pozdravnog govora koji je sam napisao. Taj govor je bio prepun nekih malo poznatih reči i izraza, poput: vaše visokopreobražajno svetlence ili svetosti našeg crkvenoumnja i tako redom.

Trebalo je da to naučim napamet.

Bilo je mučno.

Nekako sam, posle bezbroj proveravanja, uspeo da bez greške, što se kaže tečno, izgovorim dobrodošlicu.

Kad se pojavi vladika ja bih u crkvenoj porti izdeklamovao to što mi je uja napisao, klekao i poljubio ruku vladiki.

To bi bilo sve.

Oko podneva rekoše mi da se spremim, jer vladika samo što nije. I ja sam se u sebi preslišavao. Da ne kažem da sam se zamalo utronjao od straha.

U narednim minutima oglasiše se zvona i vladika kroči u portu pravo predamnom i ja izmucah svoj tekst na srpskom jeziku a zatim htedoh da kleknem i poljubim ga u nadlanicu kad pritrča ujak i šapnu mi

-Idiote, to nije vladdika, nego njegov đakon.
Ne znam kako se posle odvijao film, Pao sam u neku vrstu dečje paralize. I od tada ne volim da se petljam sa crkvenim ritualima.

Pre neki dan u Dunavskom parku u gradu u kome živim već više od pola veka, saleteše me dva dečkića neobičnog izgleda.

-Da li imate pet minuta vremena za nas – pitao me je jedan od njih dvojice. Bili su to, za naše podneblje vrlo bledi mladići. Bili su u belim košuljama sa kravatama boje maslačka. U rukama je svako od njih držao neku plavu knjigu.

Pretpostavljao sam o čemu se radi i poučen lošim detinjim iskustvom u vezi sa religijom, uvek izbegavam takve razgovore.

-Mi smo iz mormonske zajednice, rekao je omanji. Bio je vrlo oprezan, učtiv i pomalo uplašen. Verovatno je navikao na odbijanja. Ipak, delovao je kao blagi, ali uporni osvajač.

-Ah – rekoh – ne prihvatam nikakve sekte. Ja sam vam više kao prosjak ispred crkve. Skupljam mrvice, eto.

-To poštujemo, iako naš takav vaš položaj ne raduje odviše. Ipak, mi nismo baš sekta. Mi smo nešto drugo – kazao je onaj drugi.

Dan se završavao.

Park u kome su me zatekli u šetnji, nameran da posle zimskih zagušljivih prostora dam svom licu svež vazduh, ovog puta poduprt snažnim prolećnim vetrom, bio je pun porodičnih ljudi.

U njemu je bilo ponajviše mladog sveta sa decom. Izgledalo je kao da je sila gravitacije odredila da tu budu mladi ljudi i mlade žene sa slatkim, ali ne lakim teretom roditeljstva.

Dakle, pomislih, sasbvimje lako moguće da su me zbog mojih godina zaustavili. Mlad svet ne haje mnogo za verovanje u večni život.

I sam sam bio takav, nekada.

Osim toga, mala deca su najbolji izbor verovanja, ako ne u večni, a ono u budući život.

Majke u uskim helankama raznih boja sa oblinama koje su im se prilično slobodno isticale (možda je to cena nemonovnog izlaska iz divleg seksa), imale su prkosan izgled lica.

Ne znam zašto i otkud im to. Liči na nekolebljiv odgovor za život u nemanju izobilja.

Interesantno je da su mlade, kako se to kaže, nabrijane žene, u većini slučajeva crnke.

Imaju oštre crte lica, jako nafrakane oči i uske kukove kojima ipak njišu tako da taj pokret predstavlja mali dobroddušni otklon od smrtno ozbiljnog pogleda njihovih zenica.

Muškarci u parku su, pak, sušta suprotnost. Mlohavi, rano oćelavili, u razglavljenim trenericama koje im otkrivaju eufemistički zvan donji deo leđa – posvećeno šetaju dečicu ili guraju kolica čiji gumeni točkovi ne proizvode nikakav zvuk što čini da deluju kao nekakav znak da je do njih stigla sreća i da ne žele da za to čuje zlo.

-Ne volim sekte – ponovih. – Ne volim nkakvu crkvu. Ali, dobro, mladi ste, baš bih voleo da čujem zašto je vi volite.

-Sve je počelo od Adama i Eve -reče manji momak. Ličio je na učtivog žutog papagaja.

Složio sam se.

-Ali, zašto ih je Bog isterao iz raja?- uputah.

-Zbog njihovog pada…

-Zar nije zbog jabuke. Eva je ubrala jabuku sa drveta saznanja i dala je Adamu a Bog ih je zbog tog izbacio iz raja. U pitanju je greh, zar ne?

-Pad ili greh. Zar nije isto?

Složio sam se, iako sam mogao na to da iznesem mnogo svojih drugačijih opaski.

-Tu je – rekoh i teško pitanje. – Ako su Adam i Eva bili muž i žena koji su zatim imali decu da li smo mi nastali od njihovog incesta?

- To je takođe prvotni pad. Uvek sve počije od pada.

Pogledao sam ga pažljivije. Imao sam iskustvo pada i uzdizanja posle toga. Nisam želeo da pričam o tome.

-Dozvoljavate da vam pričitam nekoliko stihova iz knjige? Stih 22.

Knjiga je bila mormonsko tumačenje učenja Isusa Hrista.

-Ako mora – rekoh.

Nalazili smo se tik pored jezerceta u parku. Sa vode se uzdigoše dve patke i u niskom letu napraviše krug, preletevši nas tik iznad glava, da bi se spustile na drugu stranu jezera. Crni pas lutalica koji, primetio sam ga, danima uspaničeno šetka obalom uz vodu, verovatno je uzrok njihovog preleta.

Trebalo bi spasiti tog psa zarobljenog ogradom oko jezera, pomislih.

Ali, i drugi su to pomišljali.

Neka mlada žena je nakratko ostavila dete u kolicima, prekoračila ogradu i pokušala da krupnog, ali mršavog psa prebaci preko ograde. Pas se otrgao i pobegao na dugu stranu gde su bile patke.

Mormoni i ja se zgledasmo. Onda je, onaj niži, govorljiviji otvorio plavu knjigu negde oko sredine i brzo pronašao stih 22.

Čitao je nešto o nadi što nisam mogao da pratim.

Nada.

Jednom sam pokušao da volim devojku sa tim imenom. Nisam imao uspeha. Udala se vrlo mlada i umrla mlada a njenog muža još viđama kako na biciklu, star, pregojen, sa velikim diotrijama kruži gradom, naravno uzalud kao i ja nekada.

-Hoćete objašnjenje- pitao me je mladi američki misonar i ne čekajući odgovor rekao da Adam i Eva nisu pali slučajno. Bog je hteo da padnu da bi otišli iz raja, jer u raju je savršenstvo koje ništa ne rađa. Savršenstvo je kraj svega. Ono je više nego dovoljno. Posle savršenstva nema života.

Adam i Eva su žrtvovali svoj život u raju da bi nam dali život na zemlji.

Setio sam se jedne izuzetno lepe žene. Nikad je nisam upoznao. Video sam samo njene selfije. Crte lica, oči, kosa, ruke, noge – sve je delovalo savršeno. Kad sam joj to, bez ikakve seksističke namere, rekao odgovorila mi je da ona, a i ja, odlično znamo da je savršenstvo forma bez suštine. Ili, tako nešto. Pitao sam se samo kako je preglednost svačije intime u kojoj živimo na društvenim mrežama uspela tako brzo da nas nauči poricanju sveta muškog i ženskog. Verujem dato nikada neću otkriti.

Žena sa jezera u gradskom parku se brzo vratila mužu i detetu.

-I sad - reče stariji misionar koji je dotle ćutao – upravo dolazimo do Isusa. Njegova žrtva je nama svima dala nadu. To je krug o kome govori naše učenje.

-Nada, svakako – rekoh.

-Da li možemo da vam poklonimo knjigu

Beše to ona plava knjiga o njihovom učenju.

-Naravno – rekoh posle malog snebivaanja – Ne odbijam knjige.

Uzeo sam knjigu, rukovali smo se i svako je otišao na svoju stranu.

Ja pođoh stazom oko jezera i tamo, na drugoj strani videh kako crni pas lako preskače belu ogradu i veselo trči za patkama koje su izletale iz vode.