MILAN TODOROV: DUHOVI PARKA

Park, ukoliko se ta tabla nasumičnog zelenila sa stoletnim stablima i nekoliko kućica može nazvati parkom, nalik je kanjonu.

U njemu, bezmalo, stalno struji vetar, ali on nije neprijatan i istorija malog parkovskog bazena vezana je uglavnom za lepe trenutke.

Stoga je nekada, u vreme kada je uređen predstavljao otvorenu oazu za sportsku razondu, negovanje zdavlja i vedrih misli.

U parku je od onog vremena ostalo samo nekoliko desetina starih stabala hrasta, lipe i platana.

Na samom njegovom kraju, tamo gde se sada uzdižu bezosećajne litice betonske skalamerije na užadima za prelaz preko reke, nalazi se malo jezero.

Jezero je nakada svakako moralo biti dublje. Danas je obraslo šašom i drezgom u koju se ponekad upetlja mala riba plotica.
Ribolov je, piše na zarđaloj tabli, zabranjen, premda je sasvim jasno da se tu ništa ne može uloviti.

Na ulazu u park nalazi se ne jedna, nego čak dve kućice za čuvare. Njihova uloga je pozorišna.

Paze na to da neko ne bi motociklom ili automobilom, što predstavlja gotovo nemoguću misiju, zaobišao jaku metalnu rampu obojenu u crveno beli dres.

Levo od ulaza, park se zelenilom sliva u plovni put velike reke a desno naslanja na breg na kome su sada neukusne kuće od betonskih blokova.

Međutim, uprkos svim osakaćenjima novog vremena, park i dalje ima neka, ne lako uočljiva mesta, mračne obode sa strmim ivicama, polutrule klupe, zatim kamene glave nekih navodno vlasnika zamka na toj zemlji, čudne stubove niz koje se cedi zelena voda niotkuda tako da sve to pomalo liči na mrtvu prirodu i izaziva blagu jezu kod osetljivog promatrača.

Ipak, najveća vrednost parka je nesumujivo u tome što godinama niko ništa ne menja u njemu.

Drvo koje obori vetar, ostaje na mestu gde je palo. U njemu, u njegovom srcu počinje trulež koja postaje pogodna za razvoj crva i nekih malih širokolisnih biljaka sličnih maslačku. To samo znači da život nastaje na onom mestu gde je prestao. Krug opšteg života.

U park su, naravno, rado dolazili zaljubljeni parovi. Park je uvek bio utočište za javne i još više za tajne ljubavnike koji su morali, iz bogzna kojih razloga, da kriju svoje susrete, a on je bio sigurno okruženje za intimne trenutke.

Ali, čovek je bio siguran da niko od njih ne zna mnogo o parku. Ni on nije znao dok nije upoznao knjižničara u obližnjem mestu P.

On je, verovatno, bio poslednji nematerijalni čuvar parkovskih tajni. Sa najviše police u staroj pretrpanoj biblioteci skinuo mu je podebelu prašnjavu svesku. Bile su to, ispostaviće se, neobjavljene priče prethodnog slepog bibliotekara a među njima i priča o duhovima Kameničkog, nazovimo ga najzad pravim imenom, parka.

Kako je rukopisna knjiga sačuvana niko ne zna. Nema je u zvaničnim bibliotečkim katalozima. Našla se tu pojavivši se nedokučivim putevima.

U njoj je priča, rekao mu je knjižničar, ne otvarajući kanapima uvezanu rukopisnu knjigu, o čoveku koji je blaženstvo postojanja zamenio usplahirenim čežnjama a onda su se u njegovu tajnu ljubav umešali duhovi parka...

Iako je čeznuo da sazna šta je posle toga bilo, nije u tomr uspeo. Knjižničar se već, sa knjigom pod miškom, popeo do vrha stelaže i vratio je, ne otvorivši je, na njeno staro mesto.

***

Prošle su godine kada se setio te knjige i otišao do te biblioteke. Međutim, knjižnica, kako je pisalo na izbledeloj metalnoj tabli kraj ulaznih vrata je bila zatvorena „do daljnjeg“. Pored nje je nikla moderna višespratnica i potpuno je zaklonila.

Nikada više nije otvorena. Knjige u njoj su, kako je čuo, kisnule i propadale.

Priča o duhovima šumskog parka svakako nije zanimala vatrogasce koji su došli da saniraju štetu i stare raskupusane knjige a takva beše ona sa pričom o duhovima jednostavno bacali u kontejner koji su kamioni Gradske čistoće odneli na deponiju na nepoznatoj lokaciji.

Neke stvari se najbolje čuvaju u sećanju tek kad nepovratno nestanu. Tako je bilo i sa tajnama K. parka.

***

Savremeni obrt dogodio se međutim narednog leta.

Iako je verovao za sebe da je oprezan i odgovoran vozač, imao je rđavu naviku da vozi automobil brzo i da se pritom drži sasvim blizu bele linije na sredini puta.

Činio je to tako i tog subotnjeg prepodneva. Vreme je bilo lepo. Ni toplo ni hladno. Ne može da se seti šta je mislio. Uglavnom, bio je zadubljen u svoje misli kada je na uskom putu koji vodi iz kameničkog parka primetio mali beli automobil kako mu dolazi u susret neverovatno velikom brzinom. Vozač je ili bio isuviše hrabar ili pijan. Huk tog automobila ličio je na zvuk avionskog motora i on u trenutku pogleda u nebo. Sledećeg momenta začulo se pucanje plastike i stakla a retrovizor na levoj strani njegovog pežoa raspao se u paramparčad.

Vozač automobila koji ga je očešao i to prilično, nije se zaustavio, nego je nastavio još brže ka gradu.

Okrenuo je auto i pojurio za njim. Bio je ljut. Bilo bi u redu da se taj vozač zaustavio i makar izvinio. U svemu je bilo obostrane krivice, mada više tog nepoznatog koji je prešao liniju, zaneo se i odvalio mu ogledalo.

Ukoliko ga stignem ima da mu… Šta? Nije mogao da završi misao.
Šta ako je lik drogiran ili obesni kriminalac?

Šta ako na kvarno izvadi mali švajcarski nožić koji mnogi vozači nose uz privezak za ključeve i sjuru mi ga u creva, mislio je. Ali, nije odustajao.

Vozio je toliko brzo da nije ni primetio da sve vreme leži na sireni.

Vozač belog automobila najzad uspori, siđe sa asfalta i sačega ga.

Njemu iste sekunde kroz glavu prođe slika kako mlad bradat grmalj izlazi iz automobila, silom otvara vrata njegovog, izvlači ga iz auta i psujući mu majku vuče ga po drumu do obližnjeg grma a tamo ga zakolje švajcarcem, zatrpa lišćem i odjezdi u nepoznatom smeru.

Sada se pokajao što je jurio za izazivačem male nezgode, ali beše kasno.

Ne, nije bio kukavica. Uostalom, toliki ljudi takve stvari razreše jednostavnom pogodbom i svako ode na svoju stranu.

Međutim, kada se zaustavio u belom autiću formule 1. ugledao je plavu ženu u nekim pedesetim godinama. Bila je lepo našminkana, kose malo raščupane, a oči joj behu radosno mutne.

-Godođo – reče – čemu ova jurnjava.

Ona ga pogleda kao da je u lebdećem stanju. 

-Pomislila sam da ste moj suprug – reče.

-Vaš suprug?

-Da. On vozi isti takav auto i verovatno me traži.

-Ali, zašto bi on išao u potragu za vama.

Žena se namršti, malo poćuta pa zatim reče sa malaksalošću u razmazanim očima:

-Uvrteo je sebi u glavu da ga ću ga prevariti.

-Da ćete ga prevariti?!

-Da, kad on umre.

-Da li ima razloga da to misli?

Žena je ćutala.

Najzad reče:

- Nema, naravno da nema. Bolestan je. Teško je bolestan i … plaši se...eto da bih mogla da volim nekoga bolje od njega.

Nije znao razlog, ali u tom trenutku je poverovao da žena govori istinu.

U njenom dotadašnjem ćutanju bilo je nemog pokušaja da samoj sebi objasni šta se to dogodilo sa njim i njenim suprugom i ima li dosadašnji život smisla, kakvog takvog i kolikog i dokle.

Bio je dobar u čitanju takvih misli, kojima se donekle i sam zanimao u lošim noćima.

-Ja sam spremna da vam platim taj retrovizor – prekide ga žena. - Ne želim nikakav policijski uviđaj.

On je ćutao. Sada kada je ušao u prostor njene intime na pamet su mu padale najrazličitije gluposti.

Ipak ima ljubavnika, pomisli na tren, još nije ostavila ženstvenost iza sebe, a zatim brzo odbaci tu misao jer, reče sebi nemoguće je znati šta je uopšte vernost.

Samo...ženina iskrenost mu se, morao je da prizna, dopadala.

Ta njena spontanost i neposrednost, pomešana sa odlučnošću, mora da boli, pomislio je.

Pažljivije je pogleda.

-Dakle? – upita žena.

Odlučio je da olabavi:

-U redu je. Šteta nije velika. Nadam se da ćemo se videti u nekim boljim okolnostima.

-I ja se nadam – reče ona. Imala je, primeti, u ustima žvakaću gumu.

To što je kazala, razume se, ništa nije značilo.

Ali, bilo je dobro dok je posmatrao u retrovizoru njen beli automobil koji lagano odmiče ka gradu.

-Duhovi parka...- reče glasno, samo za sebe i okrete se da vidi ima li još nekoga u blizini. Nije bilo nikoga osim mene koji sam se volšebno sve vreme krio iza njega kao da jedan čovek i jedan život nisu dovoljni adut za kontrolu sudbine koja nam stalno izmiče.

I...nisam siguran da je sve to toliko strašno kao celi svet.