Ne znam da li prerano
ali svakako ne prekasno
shvatio sam da nije pametno
braniti ono što odlazi.
Na primer Arsenija Čarnojevića
više niko ne slavi.
Otišao je sa svete srpske zemlje
iz carskog grada Prizrena
Dušanovog.
I moji preci su otišli sa njim
da bih ja bio danas ovde.
Sele se čak i drveća
odlaze semenom i vetrom nošeni
u hladnije krajeve
ali koga je briga?
Odlaze ljudi kojima je suđeno
da umru u prostoru vremena
bez vremena posle.
Međutim
ja za sada ne idem nigde.
Nemam pasoš.
Ne želim ni da ga imam.
Bio mi je zabranjen ulaz u neke zemlje.
Ne želim sada da idem u te zemlje
koje više nisu zabranjene za mene.
Želim samo da znam gde sam.
Koji je ovo grad?
Koji su ovo ljudi?
Čije su ove dugonoge žene
sa psima u megašopovima
sa pudlicama belim
koje zapišavaju pokretna stepeništa
koja se poput mene
kreću gore i dole
u vrtlogu čuvarskih smena
invalida koji smerno gledaju
prostor koji se zatvara
prostor oko
stajaćih ljuddi
ljudi sa istog mesta
vezanih za konc logore
sveta
za veru koja je ortodoksna
dakle
samo jedan bog
samo jedna žena i
samo jedno pitanje:
šta uraditi sa sobom
odlazećim u nigde?
Нема коментара:
Постави коментар