Siniša sa kojim sam, nekad davno, išao u Zmaj Jovinu gimnaziju a koji sada dopunjava penziju radeći kao spoljni, obalski momak, tačnije snabdevač hranom, vodom i eventuano lekovima osoblje dunavskih kruzera ispričao mi je sinoć priču koju prenosim u celosti.
Verujem da je istinita. Siniša je čovek kome se može verovati.
Neka stara Nemica je sa svojim suprugom putovala pre nekoliko leta rečnim kruzerom. Ukrcali su se nešto niže od Donaušingena u kome su živeli. Putovalo se lagano, sa zaustavljanjem u zanimljivim priobalnim gradovima. Njen muž Johan Hirs bio je saksofonista u penziji, a ona je bila učiteljica klavira, nekada. Poznato je da saksofonisti žive dugo jer naprezanje pluća je dobro za njihovo srce. Međutim, ni on ni ona više nisu svirali. Čak ni za svoju dušu. Umorili smo se od lepote, govorili su. Uostalom, na brodu je postojao solidan orkestar. Svirao je uveče u prostranoj brodskoj trpezariji. Kroz male brodske prozore dopirao je svež vazduh i povremeno su se kao farovi nekog usamljenog svetionika videla svetla naseobina kraj reke.
„Ljudi ovde žive i ne misle o tome koliko će živeti niti kako će skončati.“
„To mi se sviđa“, rekla je Ingrid, kako se zvala njegova sitna izborana ženica.
Pričali su o tome sa drugim putnicima. Siniša je to slušao sa malom nelagodom.
„Zar je moguće da nas tretiraju kao urođenike na divljem ostrvu?“
Međutim, rekao mi je u nečemu su bili u pravu. Život je bio tu. Uz reku. Na pijaci krcatoj jeftinog povrća. U mesarama i ribarnicama i mesarama punim mesa i riba.
Putnici su se čudili što je život još tu, posle svega, posle ratova, bede, pakla nesporazuma i istorijskih grešaka.
Njima se činilo da, rekao mi je vodič, ovde nema pohlepe, barem ne u onom smislu kako je zamišljaju Nemci i Englezi.
Tim više su se divili svakom oblicima života, naročito onim najmanjim, gotovo bezrazložnim. Recimo, pijačnom psu koji se pojavljuje na kraju dana, podeli pijačne ostatke sa golubovima i smetlarima i nestane. Kao što su i oni, umorni od pešačenja, tako oko tri popodne nestajali u utrobe belih brodova.
Oprali bi ruke, umili se, preobukli i sišli u trpezariju na ručak. Muzika je svirala Polonezu. Vazduh je bio rashlađen. Svi su bili gladni, jer niko nije smeo da na brod unese nijedan prehrambeni artikl kupljen na kopnu. U tom slučaju prestajalo bi da mu važi brodsko zdravstveno osiguranje i u slučaju smrti brodarska kompanija nije preuzimala nikakvu odgovornost.
Johan se posle lakog ručka poklonio svojoj ženi i dok je muzika svirala šapnuo joj na uvo nešto.
Siniša ne zna šta.
Možda:
„Hvala
ti za sve ove godine.“
Naime, Ingrid je inicirala ovo putovanje.
Orkestar je završavao u nekom lakom, neobaveznoim krešenddu kada se Johan uhvatio za grudi i pao kao pokošen pored stola, povukavši tanjire i escajg zajedno sa belim stolnjakom.
Brodski lekar se stvorio pored njega gotovo iste sekunde, ali ništa nije mogao da učini. Johanovo srce je prepuklo. I da je celokupno osoblje koronarne klinike bilo tu, isti bi bio ishod, rekao je.
Većina putnika već ranije je napustila trpezariju tako da skoro niko nije svedočio ovom tragičnom događaju.Čak ni ja nisam bio prisutan, rekao mi je drugar, tako da ne znam mnogo pojedinosti o tome. Kako, koliko, zašto, da li je moglo da se izbegne? Ništa niko nije znao.
Svi kruzeri u potpalublju imaju malu perostoriju koja služi kao mrtvačnica. U njoj su dva do četiri boksa u kojoj mogu da budu položena tela pokojnika i tu se čuvaju na niskim temperaturama do povtraka u mesto polaska gde budu prihvaćena od lokalne pogrebne službe i dalje se procedura odvija uobičajeno. Bolnička kapela, obdukcija, sahrana.
Međutim, sledećeg dana, da li usled neobjašnjive vrućine ovog leta ili nečeg drugog, klima u brodskoj mrtvačnici je prestala da funkcioniše.
Gospođi Ingrid, sada udovici je upućena molba da se ponaša kao i obično, da ne priča mnogo o tragedijii koja joj se dogodila da se ne bi naškodilo reputaciji broda kao ukletog i da bi se drugi putnici poštedeli mučnih misli. Samo joj je rečeno da će sve biti u redu, da će kvar sa klimatizacijom odmah biti otklonjen, a da će ukoliko to ne bude moguće njen suprug biti transportovan u bolničku mrtvačnicu u prvoj luci na povratku.
Ingrid ništa nije odgovorila kapetanu u beloj uniforni. Samo se okrenula, naravno ošamućena i vratila u svoju kabinu.
Iz nje nije izlazila čitavog narednog dana.
U međuvremenu, kruzer je pristao u neku manju luku u nekom priobalnom mestu i telo njenig supruga je otpremljeno u mrtvačnicu lokalne bolnice. Desilo se to rano ujutro, još u polumraku tako da niko nije video mračni transport.
Sutradan su joj rekli da će moći da leš preuzme po povratku. Dali su joj neki papir sa brojem i pečatom. Ime njenog supruga, odmah je primetila, bilo je pogrešno ispisano. Umesto Johan Hirs, pisalo je Josip Jelen.
U redu, pomilsila je, dešava se. Johan je slično Josipu a Hirs ionako znači Jelen.
Te noći desilo se nešto čudno.
Brod se nasukao na peščanu dinu. Vodostaj je toliko opao da je plovidba postala prava avantura. Setila se, u horoskopu joj je pisalo da je čakaju dani puni uznuđenja, nesporazuma i nevolja svoh vrsta.
Umesto deset ostali su na brodu zarobljeni četrnaest dana. Ingrid je produžavala svoje košmare. Sećala se kako se osećala kada je sa Johanom dobro išlo. Činilo joj se da su oboje veći nego što su odista bili.
Ali, Johan, pokojni Johan, je sada neko drugi, neki Josip, koji je bivao sve dalje kako se brod vraćao u matičnu luku.
Johan i Ingrid nisu imali dece, sa susedima se nisu družili, niko od rodbine im se već godinama nije jaljao tako da udovica nije imala kome da kaže šta joj se desilo odmah po povratku.
Kasnije pak pokušala je da pronađe bolnicu i preuzme telo suprugovo da bi ga dostojno sahranila.
Međutim, bolnica u gradu koji joj je izdao papir sa podacima o Josipu Jelenu poslala joj je telegrma saučešća uz žaljenje zbog nesporazuma. Nikkav Johan Hirs nije pohranjen u njihovoj ledenoj komori.
Starica se obratila turističkoj agenciji koja je organizovala njihovo, pokauzalo se, poslednje zajedničko putovanje, ali je agencija bankrotirala a vlasniku niko nije mogao da uđe u trag.
Pokušala je da kontaktira brodsku kompniju. Brod sa onim kapetanom koji je znao za nemili događaj bio je na putu, sada na nekom dalekom moru i telegrafski odgovor je bio kratak i nemilosrdan.
„Mi smo poduzeli sve što se u takovim prilikama čini. Stop. Ne snosimo odgovornost za eventualna daljnja dješavanja. Stop. Primite izraze naše iskrene sućuti. Stop. Ukoliko želite da ponovo putujete sa nama radi postavljanja eventualne psihičke i emotivne točke vašeg sećanja u nanovni rad slobodni smo da vam predložimo nekoliko termina u budućnosti. Stop.“
Ingrid nije želela da istražuje jezivu prošlost. Želela je samo da se sve završi dostojanstveno i kako običaji nalažu. Bila je hrišćanka i redovno je odlazila u crkvu. Ispovedila se svešteniku koji joj je savetovao da sve prepusti Gospodu i da će na kraju doći na svoje mesto.
Njje bila zadovoljna odgovorom i prestala je da ide u crkvu. Usamljena polako je zaboravljala svet. I svet je lagano zaboravljao nju.
Kad bi je, a to se retko dešavalo, neko ipak pitao gde joj je muž, ona je odgovarala, sa vidnom zbunjenošću, posle malog oklevanja kao neko ko se s mukom seća prošlosti - da je muž na putu.
“Nadamo se da je dobro“, dodali bi znatiželjnici.
„O, da. On je veoma dobro.“
Pitao sam gumnazijskog kolegu šta on misli o tom tragičnom događaju i crnoj komediji zabune.
„Brodovi su opasna stvar. Ljudi o tome uglavnim nemaju pojma. Poznato je da su ljudi zamršeno povezani sa kopnom na kome provode bezmalo ceo život. Napuštanje kopna je napuštanje zemlje roditeljke. A na moru, na kome je veza između čoveka i mesta boravka ugrožena, sve je moguće.“
Stresoh se od nejasne bojazni.
...
Siniša mi je ispričao ovu priču, naravno ne u celini. Prozu sam dopunio na osnovu pretpostavki o ponašanju blago dementne stare žene i njenom bolu koji niko nije umeo da prepozna kao i zbog potrebe da prema identitetu čoveka ne budemo besramno slepi.
…
Ingrid
Нема коментара:
Постави коментар