MILAN TODOROV: ČOVEK KOJI JE MRZEO DA UBIJA

 

Ne, nije reč o pacifisti koji behu preterano ambiciozni i hiroviti. Upoznao je jednu u ranim studentskim danima i oženio se njome.

Ali ovo nije priča o braku.

Reč je o muvama.

Muva, naravno, ima raznih. Sitnih, takozvanih mušica. Onda, krupnih zelenih zvanih mrtvačice, Jednu takvu je video u ustima svoje babe.

Baba je živela na selu. Držali su ovce i krave. Seća se da im je kuća zbog toga uvek bila puna muva. Kad bi za vreme školskog raspusta odlazio kod dede i babe gadio se da pije mleko. Vraćao bi se kući mršavii nego što je bio kada je dolazio.

Baba je iznenada umrla. U stvari, to sa iznenadnim smrtima je prilično nejasna stvar. Sasvim je izvesno da je bila već dugo bolesna, ali nije smela to nikome da kaže. Deda je bio krupan, mrzovoljan čovek sa jakim šakama. Na desnoj ruci nedostajao mu je kažiprst. Dok je krunio kukuruz gurnuo je šaku dublje u ždrelo krupačice.

Kad je baba umrla deda ju je stavio u drveni sanduk, jedan od dva koja su čuvali na tavanu za ne daj bože, a sanduk popeo na kuhinjski sto. Zatim je zapalio sveću ispod ikone na zidu i legao na provaljeni otoman pored stola sa mrtvom babom. Zaboravio je da babi veže pregaču oko vilice i ona je, tako je bar on video, širom otvorenih usta vikala upomoć, ali se ništa nije čulo. Samo je jedna muva, zelena, sa velikim buljavim očima kružila oko babinom voštanog lica i povremeno joj se zavlačila u usta.

Ljudi bi dolazili da izjave saučešće. Deda je ustajao sa otomana, polako i psovao ih što ga uznemiravaju. Niko mu to, u takvom trenutku, nije uzimao za zlo.

Dečak se užasnuo, ali posle kada je odrastao i kada mu se prizpr muve koja se uvlači u babina usta ponekad pojavljivao u snu, shvatio je da mora da postoji neka paralelna strana smrti u koju se uvlači neki oblik života da bi se njome hranio.

Nije on to baš sasvim jasno definisao, ali je naslućivao da se nikad ništa ne završava sa nama.

Kad je deda umro, nedugo, tek šest meseci posle babe, opet se pojavila ona muva. Doduše dedi su vezali vilicu i muva nije mogla da uđe u njegova usta, ali majka je ugledavši je dohvatila belu umrljanu plastičnu muholovku i sve vreme do sahrane pokušavala njome da ubije muvu. Bio je to beznadežan napor. Muva je uvek izmicala. Verovatno je onim svojim krupnim isturenim očima mogla da vidi svaki i najmanji grč na maminom licu pre zamaha muvopičem.

Seljani su ulazili u kujnu sa mrtvacem kroz ista ona vrata kroz koja je ušla i muva.

Izjavljivali bi saučešće. zatim izlazili na dvorište i često zbijali šale iz samo njima znanog razloga.

Dečaku se činilo da je poseta muve ipak bila časnija.

Ona je došla da bi uzela nešto od tela koje će uskoro postati trulež. Ona se hranila nestankom.

Seljani su se hranili lažnim uverenjem da oni lično nikada neće umreti. Zbog toga su zbijali šale. Da oteraju strah od sopstvene smrti.

Izašao je u hodnik. Hodnik ili ganak, kako su ga zvali bio je dug, poprečnom linijom kuće postavljen i gledao je na zadnje dvorište u kome je bilo bunjište sa kokoškama i tor sa ovcama i štala sa sada samo jednom kravom.

Sve će to morati da zakolju, mislio je.

I opet će tu biti muva.

Seljani će se otimati o jeftino meso.

Sunce je nemislosrdno pržilo kroz široka hodnička stakla.

U situacijama kada nije znao šta bi sa sobom brojao je do trideset i tri. Ne zna zašto. Čuo je da je Isus umro u trideset i trećoj. Onda je brojao unazad. Kao da je mogao da oživi Isusa Hrista. Ali, pomisli, on je zauvek živ i zauvek mrtav. To ga je malo smirilo.

Jato muva bilo je slepljeno za žute trake koje su visile svuda unaokolo hodničkih prozora. More mrtvih muva.

…

Prošlo je od tada mnogo godina i došao je rat.

Dečak je postao reporter lokalnog radija pre tog rata i pravio je male reportaže o gradskim prizorima.

Onda su ga poslali na ratište.
Bio je veoma izražajan u reportažama.

Njegova žena mu je rekla da je bolje da se ubije.

„Šta mi predlažeš umesto toga“, pitao je.

„Tuži ih.“

„Koga?“

„One koji te šalju u rat.“

„Znam, ali ja ću biti samo psomatrač. Objektivni posmatrač.“

„Prevarili su te i opet će te prevariti.“

„Neću nikoga ubiti.“

„A šta ako budeš morao. Ti ili oni?“

„Neću morati.“

„Kako smo slepi!“

Sutradan rano ujutro, dok je žena spavala, spakovao je najnužnije stvari i sišao dole do službenih kola u kojima ga je čekao stari isluženi vozač Pišta. Ubacio je veliku platnenu vreću u kola i vratio se u stan.
Žena je spavala zadignute spavićice.

Imala je lepe uske bokove. Te bokove ja najviše voleo na ženi.

Polako se izvukao iz sobe krećući se unatraške.

„Uključi radio“, rekao je vozaču.

Ovaj ga je ćutke uključio.

Emitovali su patriotske pesme iz Prvog svetskog rata.

„Marširala marširala kralja Petra garda“

i slično.

„Ugasi“, rekao je.

Vozač je poslušno ugasio.

Kad su stigli u selo blizu frontovske linije javio se komesaru čete.

Ovaj je bio natečen od pića i mrzovoljan.

Ispred njegove kancelarije bili su slični likovi koji su tražili tapije na kuće i zemlju koju će osvojiti.

„Tebe su, dakle, poslali?“ konstatovao je kapetan.

„Mene. Što?“

„Toliko oni nas vrednuju. Šalju nam pripravnike.“

Samo je slegnuo ramenima.

„Nema veze. Ostarićeš. Ovde. Ja sam ti dobar.“

Poveo ga je preko neke livade.

„Sa druge strane su oni. Vidiš njihovu spuštenu rampu i one vreće peska. Pucaj po njima.“

Hteo je da kaže da ne može, da mu savest to ne dozvoljava kad mu je metak sa one, druge strane prozviždao pored uha.

Polegli su a zatim pretrčali livadu i došli do vojnika koji je pušio cigaru u zaklonu od vreća sa peskom na čijem vrhu se gnezdio avionski mitraljez sa nekoliko metara dugih velikih metaka u šanžeru.

Kapetan je nešto rekao vojniku. Ovaj se povukao u stranu.
Zatim je rekao mladom novinaru:

„Čim ugledaš siluetu na drumu, pucaš. Jasno?“

„Ne znam da pucam.“

„Svaki čovek mora da nauči da puca.“

S druge strane su opet zapucali.

„Majku im jebem krvavu“, rekao je kapetan i zapucao iz avionskog puškomitraljeza.

Onda je oružje prepustio njemu.

„Pucaj!“

„Ne mogu.“

„Pucaj ili ću te ja ubiti.“

Nešto se zanjihalo na drugoj strani.

„Da li si spreman?“, urlao je kapetan.

„Mislim da jesam.“

„Pa pucaj, Bog te ne jebo!“

Neka zelena zunzara mrtvačica zazujala je oko njegovih otvorenih usta.

„Dobro je“, rekao je kapetan. „Idemo.“

Onda se okrenuo, ispustio cigaretu.

„Znao sam“, rekao je.“Jebem ti krv da ti jebem!“