Sećam se svog prvog pića. Bilo je to u završnom razredu gimnazije. Drug sa kojim nisam delio bogznašta stalno se vrzmo oko klupe u kojoj sam sedeo sa najlepšom devojkom u školi, Marijetom Novoselac. Obletao je oko nje i krilom uspaljenig leptira malo malo pa bi dohvatio i mene.
Marijeta je pušila tajno, za vreme odmora. Ponekad bi se zavukla u neki ugao sa momcima i tamo pušila praveći velike bezobrazne kolutove kad bih im se približavao.
Drug iz obližnjeg sremskog sela doneo je poslednjeg zvaničnog dana dvolitarsku staklenu flašu nekog jakog vina, ili mi se tada činilo da je jako, i mi smo ga, svo troje pili iz flaše, ispod skamije, naizust.
Nisam imao skoro nikakvog iskustva sa alkoholom i zagrcnuo bih se pri natezanju.
Marijana se smejala i u pauzi ispijanja zatezala žabice na najlon čarapama. Imala je debele lepe butine. Bar su onda takve bile u modi, činilo mi se.
Pila je barabar sa momkom iz sela.
Pravio sam se pijan i malo malo pa sam je hvatao za te butine, tiho, kradom.
Profesor nije došao na čas, ali svi smo bili napeti pred zaključivanje ocena i nismo mrdali iz učionice.
Primetio sam da se drug koji je doneo vino mršti kad god bih se zagrcnuo i pao na Marijetine butine.
„Ne znaš ni da piješ“, rekao je. „Kad piješ iz boce moraš da ostaviš mali otvor na grliću da bi vazduh koji uvlačiš bio nadoknađen vazduhom koji ulazi u bocu.“
Povukao sam novi gutrljaj sa delimično prilepljenim usnama na otvoru boce.
Radilo je.
Marijeta se smejala, ali nije se opuštala.
Otišla je na neki fakultet i posle se nismo viđali godinama.
Doduše, jednom sam je video u zagrljaju sa nekim starijim prilično uštirkanim likom i to je bilo sve.
Mnogo vekova kasnije u nekoj karverovskoj zimskoj nesanicci razmenjivali smo poruke posredstvom neke društvene mreže.
Pozvao sam je da dođe na moje književno veče. Mislio sam na nju isključivo kao na stari dobru drugaricu. Nikakve erotske fantazije odavno nije bilo.
„Ne mogu“, rekla je.
„Štaa je sa onim našim drugarom sa kojim smo cugali prvo vino?“
„Mislim da je umro.“
„Nešto si depresivna…“
„Umorna sam od poniženja.“
„Ne mogu da verujem. Ko tebe može da ponizi?“
„Ja.“
„Kako sad to?“
„Nisam više ona Marijeta iz tvojih snova.“
„Kako mogu da pomognem?“
„Nikako. Loše mi je zbig toga.“
„Zbog mene?“
„Zbog tebe.“
„Ne razumem.“
„Bila sam stidljiva.“
„Ti, sa onim kratkim suknjicama?“
„Da. Zar nisi znao?“
„Ja sam samo hteo…“
„Znam. Kao i svi pre i posle tebe.“
„Ali bio sam smotan.“
„Sad je kasno. Srce svakom zamire u neko doba.“
„Molim te da me ne shvatiš pogrešno. Koliko ih je bilo u tvom životu lepotice, jer bila si vrhunska lepotica našeg doba.“
„Ne seri.“
„Neću.“
„Bolje otvori flašu vina i nagni direktno iz nje. Ne zaboravi da ostaviš mesto za vazduh. Sve što uzimaš mora da ima mogućnost da se puni. Znaš onu foru?“
„Znam“.
Uzeo sam bocu. Sedeo sam za pisaćom mašinom marke Remtor de luxe, jer volim tako da pišem, i natezao iz flaše svileni Silvanac, ostavljajući otvor na grliću da uđe u nju sve što svojevremeno nije ušlo.
U neko doba, iza ponoći, stigla mi je poruka od Marijete.
„Bilo ih je tri i po. Eto. Samo za tebe.“
Ona polovina, pomislih… Ko je polovina nečega?
Нема коментара:
Постави коментар