MILAN TODOROV: KLIMA

 

ILI CRNI PAS

Pre koju nedelju završio sam kamenu peć za pečenje hleba i mesa pod sačem. Nije ispalo onako kako sam zamišljao. Ne krivim majstore. Radili su vrlo dobro, bili pedantni, ali krovna osnova peći nije bila najbolja i tu se sa pločicama od šamota nije moglo mnogo učiniti. Pokušao sam da ispečen picu u njoj, ali mi je pregorela. No, verovao sam, biće ona dobro kad zahladi. Afrika već predugo gostuje na ovim prostorima i red je da ode kući ili da se mi kao njihovi emigranti prijavimo za tamo. Da se razumemo, ti imigranti iz političkih i ekonomskih razloga mi nimalo ne smetaju. Viđam ih kako kraj užarenih girosa u restoranima. Danonoćno rade bez kuknjave, tegle tacne, čiste, ne znoje se i štede da bi poslali novac svojima da i oni dođu u Evropu. U redu je. Jedino nije u redu što, momci, niste ostali u svojoj zemlji da se borite da je podignete na noge posle američkih sranja.

U narednum danima mi se pokvarila klima u podrumskoj prostoriji. Imam tu još nešto divnog vina i plašio sam se da će ga pakleno leto upropastiti. Vina su suva i nemoguća je nova fermentacija, tako da se, za sada, ništa nije dogodilo.

Pozvao sam klima servis i oni su izašli, videli u čemu je stvar, značajno klimali glavom i rekli da će mi, čim pronađu ispravan spoljašnji deo klime, popraviti stvar.

Pojavili su se posle nekoliko dana i, tobože, odradili posao.

Klima je hladila podrum pet dana a zatim počela da stenje.

Pozvao sam majstore ponovo.

Nisu se javljali.

Pripretio sam im inspekcijom rada.

Javio se glavni majstor i poručio mi da je na letovanju u Grčkoj i da pre sredine septembra ne očekujem da će doći.

Letovanje u sred sezone klima uređaja, hm?

Podrum je postajao sve topliji.

Pozvao sam drugog. Došao je i počeo da mi priča bajke o svemirskim brodovima.

Vaš problem je, rekao je, poput problema astronauta u kosmosu. Brod ne sluša komande, količina kiseonika izmiče, ne mogu da se vrate na zemlju, ne mogu da ostanu u kosmosu, počinju da mrze svet, plavu planetu Zemlju kojoj mi freonom kidamo omotač i uništićemo je a nećemo imati gde da pobegnemo jer su sve planete već uništene.

Platio sam mu izlazak i rekao da me zaboravi.

Čitava kuća polako je ulazila u pakao svemirske rerne.

Da, to sam rekao kao metaforu, ali to je tačno. Crkla nam je i ugradna rerna u kuhinju.

Pozvao sam servisera.

Pogledao je i rekao da tu nema spasa. Samo nova rerna.

Bio je fer. Nije ništa naplatio.Poklonio sam mu bocu vina uz napomenu da je dobro ohladi, pošto imam nekim problema sa podrumskom hladnoćom.

Dok je majstor još bi tu, pozvao me je moj izdavač i pitao da li sam svoj poslednji roman na engleskom dao nekome.

Samo prevodiocu, rekoh.

Postavi na Amazon.

Hoću.

Daj nekom reditelju. Stvar je filmska.

Pokušaću.

Ništa nisam uradio ni na Amazonu.

Pokušao sam. U stvari pokušavao sam, ali mi je stalno odbijao lozinku.

Ništa mi nije išlo.

Mislio sam da je to od dnevnog zamora.

U međuvremenu umirali su mi rođaci i prijatelji.

Umirali su aparati bez kojih je život postao nemoguć.

Jedan stari prijatelj mi je pre dve godine rekao:
„Pozovi me ako ti je potrebna bilo kakva pomoć.“

Pozvao sam ga.

Oficijeni glas me je obavestio da biram nepostojeći broj.

Bio je snažan igrač. Da li je živ?

Zvao sam ga nekoliko puta.

Nije se javljao.

Pomislio sam da se i prijatelji kvare i da tu servisi nisu od velike pomoći.

Išao sam po rernu u obližnje emsto u magacin Eurotehne i prolazio pored lokalnog groblja. Da li je tu, moj prijatelj?

Nisam svratio.

Nije tu.

Ne želim da bude tu.

Kupio sam rernu.U sred rerne sveta.
Zatim sam se prepustio redovnim malim ritualima. Odlazio bih predveče u šetnje i posle sat i trideset minuta vraćao se istim putem kući.

I svako bogovetno veče, na istom mestu, pored puta, uz neke košnice, uz neku sprženu travu i jato crnih gavrana, video bih izmučenog, izgladnelog i očito žednog crnog psa.

Rekao bih ženi da mu, koliko sutra, moramo doneti vode i hrane.

I svaki put bih to zaboravio.

Da, onaj majstor za klime se vratio sa letovanja, ako je uopšte bio na letovanju, i umesto da popravi klimu vratio mi novac.

Jebeš novac.

Jebeš leto.

Popio sam balon vina.

Videćemo.

Ja tu ništa ne mogu.

Otišao sam u prodavnicu električnih uređaja za domaćinstvo.

Hteo sam da kupim novu klimu.

Devojka koja je tamo radila me je zamolila da nikom ne govorim ono što će mi reći.

Pošao sam za njom iza ogromnih frižidera.

Sačekajte, rekla je, već početkom oktobra sve će to da bude na sniženju.

Hvala, rekao sam.

Bila je lepa, bela i plava. Imala je sise.

Nikom, prošaptala je i stavila prst na grudi.

Pipnite mi ruke, rekla je devojka iz prodavnice.

Tople su.

Čovek u crnom odelu sa kravatm stajao je, neupadljiv, ispred nas i posmatrao nas poput ogromnog crnog psa.