Još dok su lagano, sa već ugašenim dnevnim svetlima na automobilu, prilazili mestu u šumi, mestu koje je ona zvala „naše mesto“ primetili su veliki beli kombi u neposrednoj blizini.
„Da napravimo još jedan krug“, predložio je.
„Ne znam. Videće nas neko. Ovo je ipak mali grad.“
Zastali su i čekali.
Ona se malo povila unazad, u tamu kabine. Ipak sunce je ove jeseni jako i čovek i žena koji su sada izašli iz belog kombija mogli su da im, uostalom, kao i oni njima razaznaju lica.
Izgledalo je kao da i par iz belog automobila čeka da oni odu.
„Daj mi cigaretu“, zamolila ga je.
Nije voleo kad žena puši. Ne zna zašto. On je pušač, umereni, kako je verovao sa namerom da uskoro, a to uskoro se produžavalo unedogled, prestane.
Pružio joj je cigaretu koju je prethodno pripalio na električnom upaljaču automobila.
Čulo se kako dolazi neki kamion.
Čovek
i žena su ušli u bela kola izagrlili se.
Vozač kamiona je
malo zastao, pogledao u jedna pa u druga kola, nasmejao se i dodao
gas. Bio je to kamion šumske uprave, kako je pisalo na njegovim
stranicama i izvlačio je debla iz šume pored reke.
„Uskoro će sve ovo da bude poplavljeno“, rekao je Matiji.
Da, tako se zvala njegova tajna partnerka. Muško ime.
„Otac
je žeeleo da budem muško, čak je i ime unapred odredio a kad sam
se rodila tvrdoglavi Dalmatinac nije hteo da menja ništa. Bila sam
njegov sin. I sada sam možda njegov sin koji ga posećuje u
gerontološkom centru u Novom Vinodolskom.“
Imala je odista
nešto muško u licu, možda malo duži i oštriji nos, zatim držanje
i hod.
To ga je uzbuđivalo.
Ponekad se pitao da li je to kod njega neki davno zatrti poremećaj, to da voli žene koje liče na svoje očeve.
Kako bilo da bilo Matija je bila ono što je tražio i našao. Bila je pred razvodom, kao i on. Ipak su se dogovorili da njihovu vezu drže u tajnosti. Dokle? Nisu ni oni znali.
Ona je saada polako pušila. Primetio je da ipak nije mirna. Povremeni tik oko očiju je odavao njenu uznemirenost.
„Oni su“, reče da je smiri, „verovatno isti kao i mi.“
„Ne razumem.“
„Možda previše obraćamo pažnju na njih. Uostalom, ko su oni? I šta hoće na“, sada je upotrebio njen izraz, „na našem mestu“.
„Nije zabranjeno“, rekla je zamišljeno.
„Nije, ali ipak nije u redu. Nikako nije u redu.“
Tiha nenametljiva svirka sada je dopirala iz belog kombija.
„Ovo počinje da mi se sviđa“, rekla je Matija.
„Meni se tu ništa ne sviđa.“
„Naravno, ti bi da obaviš posao i da odemo, zar ne?“
„Ti znaš da je nikad ne brzam. Bar mislim da nikad ne brzam. Sad sam možda malo uzbuđen zbog ove neobične situacije a možda i zbog ove sulude klime. Javili su da reka raste pedeset santimetara na sat.“
„Pa šta onda?“
„Sva ova debla koje je oluja prošlog leta pokosila poplava će da odnese.“
„Naše
mesto će, nadam se ostati?“
On je ćutao.
Beli kombi se tresao ravnomerno, ne baš u taktu muzike, ali prilično snažno.
Ona je završila cigaru i stavila opušak u pepeljaru.
„Rekao sam ti da to ne radiš.“
„Zašto? Čega se plašiš?“
„Jednostavno, ne volim opuške u kabini.“
„Zašto?“
„Ovo je kuća, razumeš. Ovaj auto je kuća.“
„Pa?“
„Volim čistu kuću, kao što i ti voliš svoju čistu kuću.“
Kad je to izgovorio osetio je da je, možda, otišao predaleko.
„Rekao si da u kući spavaš na podu, jer ne želiš da spavaš sa tvojom Jasminom na bračnom krevetu.“
„Da, pa šta?“
„I
to je čista kuća?“
„Jeste.“
„Najbolje je da pođemo.“
Beli kombi je prestao da se drmusa.
„Čekaj, oni su gotovi.“
Prineo je prste slepoočnicama. Bolela ga je glava.
Beli kobmi je trenutak docnije lagano prolazio pored njih.
Matija ga je zagrlila.
Onda su i oni pošli tragom njihovih guma u mekom blatu pored reke.
Нема коментара:
Постави коментар