Devojka je sedela na klupi blizu rečne obale licem prema ulazu u čardu, a mladić okrenut ka vodi.
Devojka je bila vrlo mlada. Imala je negovane zube, gola ramena i kratku crvenu haljinu. Povremeno se smejala vrlo bučno poklapajući usta šakom.
Mladić se takođe smejao,ali nekako krto, kao da se stidi.
Razume se da ne znam o čemu su pričali. Uostalom, što bi me se to ticalo?
Vraćao sam se sa nekog zamornog službenog puta kolima i odlučio da pre nego što odem kući pojedem nešto u toj čardi za koju su me vezivale pecaroške uspomene iz davnih dana.
Žena je otišla kod svojih u S. tako da nisam imao potrebu da idem pravo u stan.
Mladi konobar je sedeo u prikrajku zagledan u mobilni telefon nije obraćao pažnju na mene kao pridošlicu na terasi.
Pogled mi je ponovo pao na devojku u crvenoj haljinici i proćelavu glavu mladića ili, možda, već sredovečnog čoveka čiji mi se pofil, koga je povremeno pokazivao činio poznat od nekud.
Devojka je sedela vrlo uspravna, ravnih mladih grudi, ali je sve vreme prekrštala noge. Imala je veoma bele noge i, mora da je mislila, kako to uzbuđuje muškarca ispred nje. Ali, on nije mogao da vidi njene odista lepe oble butine.
U jednom trenutku uzela je svoju ružičastu, plastičnu tašnicu i uputila se ka toaletima koji su se nalazili iza čarde.
Čovek za stolom nemo je zurio u reku.
Izgledalo je kao da stvari između njih dvoje nisu raščišćene.
Konbar me je najzad ugledao.
Došao je hitro do mene. Bio je mlad i nevin. Imao je tetovirane mišice, prenaglašene, što me uvek natera da pomislim kako je neusaglašen sa onim što će biti u budućnosti.
Naručio sam pečenog smuđa, salatu i malo pivo.
Dok sam čekao da mi donesu jelo i piće pitao sam se odakle znam čoveka, još uvek okrenutog leđima.
Nismo bili sami na toj večernjoj terasi i kako je padalo veče senke su se ljuljale sa okolnog drveća tako da je svest o prošlim danima koje sam provodio tu na ušću malog Dunava u veliki Dunav postajala sve zagonetnija i zamršenija. Umornom od puta mešali su mi se likovi iz davnih dana i sadašnjih.
Pre nego što mi je konobar doneo večeru, devojka u crvenom miniću sa, tek tada videh, tetoviranim butinama, projezdila je do svog stola.
Uskoro se ponovo naglas smejala.
Nekoliko velikih belih rečnih galebova odjedanput je proletelo iznad nas.
Kuda lete? Gde su kapije sveta?
To mi nikad, pomislio sam, neće biti jasno.
Život je nešto između onoga što znamo i onoga što ne očekujemo.
Kad je čovek koji mi je sve vreme bio okrenut leđima okrenuo profil i upitno me pogledao ispod crnih letnjih naočara bio sam siguran da je to onaj nekada mali dečak koji se utopio u tom Dunavcu koji se sada, lagodno, lenjo, umiruće utapao u veliku reku.
Da, bio je to mali Lovačić. Jedan od blizanaca Lovačić. Kuća im je bila pored pruge koja je svojim visokim kamenim pružnim nasipom delila reku od ulice.
Reka je, razume se, ćudljiva.
Često bi podivljala i plavila prugu.
Železnički saobraćaj bi tada bio obustavljan a kuće iza pružnog nasipa su se davile u mutnoj vodi.
Jedne takve godine, a beše rano topli maj, ako se ne varam, dva dečaka, dva sina matorog Lovačoća su se našla u nabujakom Dunavcu kada ih je voda poduhvatila i ponela sa sobom. Jedan je uspeo da se dočepa nekog granja na obali i tu su ga pronašli spasioci, dok se za drugim, navodno još traga.
Da li je to neki znak?
Postojanje je kao ogledalo.
Postojiš dok se ogledaš.
Taj preživeli sin starog Lovačića se zvao, Rada. A brat koji je netragom nestao zvao se, sećam se, Radica. Skoro isto. Uostalom, ličili su kao jaje jajetu.
Jeo sam smuđa, malo prepečenog, ali dobrog i posmatrao Radu ili Radicu. Nikad nisam znao koji je koji. Sa jednim od njih sam jednom započeo razgovor o tom nesrećnom događaju na Dunavcu, ali je on čas tvrdo da je Rada sledeći put da je Radica.
Salata je bila odlična. Krastavci, paradajz na tanke kolutove, slane kocice sira i malo, sasvim malo listića belog luka.
Devojku u crvenom miniću nisam poznavao.
Da li je bila bliska sa udavljenim blizancem ili sa živim koji je verovao da je utopljeni brat?
Ali, pomislh dok sam ispijao grki sok sa dna činije salate, ko zna, možda se od fizičke oblikovanosti može izgraditi život koji je prestao.
Нема коментара:
Постави коментар