Ti odlasci u lepo
predvečerje
Na čardu pored reke
To tiho postojanje
Okruženo gvožđem brodovlja
na vodi
Koje rđa nepovratno
Jer mera postojanja
Nije beskraj
Nego dužina propadanja
Tako da je tu sve kako
treba da bude
Osim čoveka koji sam sedi
na
Kafanskoj stolici
Niko na njega ne obraća
pažnju
Dobio je pivo i dve čaše
Presipa pivo iz jedne u
drugu
Govori nešto nevidljivoj
osobi
Nešto što mu je značilo
Povremeno se nasmeje
Sed je nosi debele
naočare
I tregere umesto kajiša
I ti odjednom znaš da je svet priča
Da se izvan zamka u koji
se čovek
Uvek zavlači
Da bi se skrio od
opasnosti
Po život
Jedino nalazi svrha
života
So koju moraš da utrljavaš
u rane
Bolje ti nego drugi
Zatim tu je bol na koji
moraš
Da se privikavaš svakog
dana
Svakog časa tvog rđanja
Jer ti si sve samo ne
Drugo od starca koji
prepričava
Ljubav svog života
I ne drugo od crne devojke
preko puta
Koja se kao mačka tegli
na suncu
Pokazujući obrijane pazuhe
I vitke duguljaste sise
ispod uske crne majice
Sa cigaretom u levoj ruci
Dok se desnom pozdravlja
sa
Nečim što je još daleko
I sada još ne zna za nju.
Нема коментара:
Постави коментар