MILAN TODOROV: ŽIVOT JE UVEK SAM

 

 

Brodovi su snovi

Mali brodovi koji se u sumrak

Vraćaju u rečni rukavac

Snažan mlad čovek sedi na vrhu

Brodske kabine

Pije neko piće

Go do pojasa na vetru
Dok žena duge plave kose

Pleše u kabini sa decom

Radost dana

Ali šta je izazvalo potrebu

Za njom

Šta je suprotnost u koju će

Nema sumnje

Pasti već sutra ujutro

Možda i večeras

Jer sada je nedeljno veče

Starci i starice sede

Na sunčanoj terasi još kratko

I misle kako mladiću nije hladno

Majko kaže staričina ćerka

Neobičnog belog lica

Kose sedoplave smotane u rep

U beloj širokoj košulji

Savršeno beloj

Savršeno uštirkanoj

Savršenog kroja

Košulji

Čija bezmrljnost govori da još nije

Prilog istoriji ljubavi

Starica teško ustaje

Pogleda uprtog u barku koja

Klizi uz obalu

Ovuda majko

Ovuda

Kaže joj ćerka pridržavajući je

Starica štapom pokazuje na brod

Nešto nerazumljivo govori

A slučajni svedok

Slučajni ja

Misli kako život ume da vara

Dok se starica i njena ćerka

Sa još nimalo krivim nogama

Udaljavaju između stolova

Čarde

U kojoj sede sićušni ljudi

Srećni i zlobni istovremeno.