Nijedna biografija nije
istinita. One, ko bi to očekivao, veoma liče na brižljivo negovane fejsbuk profile
zrelih žena koje bi da večno ostanu mlade.
Otiđite u Rim i srčite
vodu iz Tibra, kažem u šali, kad naletim na nešto takvo.
Međutim, ni ja nisam
izuzetak. Ipak, ja ne isecam ljude sa starih fotografija da bih bio jači,
uspešniji, bogatiji. Ja ih, naprotiv, dodajem svojoj.
Ne tvrdim da se u svemu
slažem sa tim pridodatim muškarcima i ženama.
Viđam ih na svojoj
omiljenoj zimskoj plaži kako starih hlebom hrane rečne ptice, najčešće plovke i
labudove, navikle da same obezbeđuju sebi hranu.
Prođem brzim korakom pored
njih, ne iskazujući divljenje za humanizam i renesansu naknadno probuđenih
ljubitelja prirode.
Meni se, u suštini, ne
sviđa kada ljudi počnu da svojataju prirodu. Ponašaju se kao gospodar dvorca koji
obilazi beskrajno imanje ne znajući, posle samo pola časa, gde se nalazi.
Ali, uskoro će tim
prostorima sećanja špartati automobili sa upaljenim svetlima danju i noću.
Bezrazložnim svetlima koje kao da nas obaveštavaju da nismo ono što jesmo na
dnevnom, nego smo nešto tek na veštačkom osvetljenju.
Zbog toga je, po mom skromnom
mišljenju, potrebno sve zatvoriti u zaštitne barijere.
Mnogo mi se sviđaju ove
zaštitne zelene ograde koje postavljaju oko pruge. Trebalo bi da štite od buke.
Od prolaznosti biografije,
ne mogu.
Bio sam.
Više nisam.
Prihvatam činjenicu da
čovek na momenat zastane nastojeći da dođe do svežeg vazduha. Ali, zašto se
stidi svoje prirode. Zar i to nije ekologija?
Starije gospođe ne
pokušavaj da karaš spreda. Brzo se zadišu i od posla nema ništa.
Stari momci i njihove
besmislene poduke u parku iza škole.
Umrli su, svi su umrli,
viđam ih u čituljama. Da li su isprobali tehniku poslednje mogućnosti?
Izujedao bih ih sada kao
besan pas na veterinarskoj eutanaziji.
Njihove piskave glasove
bih iscepao u paramparčad.
Sa ženama nikada nije bilo drame.
I sada mi je samo važno da žena ima sposobnost da se izdigne iznad svoje krotkosti a da me pritom ne povredi.
Da li je to ipak koncept
krotke žene?
Ima ih mnogo na društvenim
mrežama. Ponekad ne mogu da kažem kako se osećam dok posmatram njihove selfije.
To je američki krimić.
Sve što lanete može da bude upotrebljeno protiv vas.
Međutim, osećam da sa tim ženama delim neku zajedničku stvar.
Voleo sam njihove male
laži i vešte fotošopove jer sam mrzeo debele, izmučene udovice od pedeset i koju
godinu.
Najbolje su udovice od pedeset
godina.
To mi je poverio šumar. Imao je tada, kao ja sada. Spuštene glave vraćao sa uvek tačno u tri popode s posla sa tvrđave. Bio je sit drveća. Lutao je šumama očajan.
Video je njihovo propadanje. Uzaludnost borbe protiv šumokradica. Starenja .
Imao je ćerku. Tanku, plavu.
Izbacivala je selfije
oskudno obučena. Njena bleda koža sa hiljadu mladeža. Imala je nekoliko hiljada pratilaca. Ne
sećam se tačno. U svakom slučaju, više od hiljadu.
Upišavali su se čekajući
je.
Niko nije znao da se sve
degradira kao pesak na plaži na kojoj stare dvorske dame pripitomljavaju
labudove. Obično zimi.
Нема коментара:
Постави коментар