MILAN TODOROV: TUNEL

 

 

Već godinama izbegavam da pijem mleko. Ne prija mi čak ni u kafi. Fermentisano je druga stvar. Tamanim sireve i kefire. Mleko mi izaziva gorušicu.

Čitao sam nešto o tome. Znam da nije dobro da se ljudi informišu o zdravstvenim stanjima posredstvom interneta. Ali, ponekad neka informacija deluje solidno.

Kazalo mi se da mi nedostaje digestivni enzim.

 Pripadnici nekih naroda nikada nisu ni imali taj enzim u krvi. Kinezi, na primer. Oni ne piju mleko.

Bio sam tamo.

Nisam tada ništa znao o nedostatku enzima.

U Šangaju me je jedna mlada, jaka i jedra Kineskinja iznenada uzela za ruke i zavrtela.

Bio je to ritualni ples za turiste. Nisam to očekivao. Bio sam veoma trom, u strogom sivom odelu, kao u limu.

Devojka je bila neverovatno energična. Pomislih, verovatno su mi je podmetnuli. Ali, nije bilo razloga. Nisam bio neko važan. Bio sam deputy. Tako popularan zamenik kod njih.

Bio sam umoran od obilaska Kineskog zida. Onaj starac u ruskoj uniformi iz 1941. koga su poslali na zid za nagradu odjednom mi je bio veoma prihvatljiv kao lik.

Ali, dok me je mala debela Kineskinja vrtela pred ruljom znatiželjnika počeo sam da osećam njene šake oko mog struka i vrata. Zatim toplinu  njenog daha.

Budalo, rekao sam sebi, njene ruke su mirotočivo ulje. Njene šake su kavez. Ona igra za bolesnu mamu ili da kupi ekser tati stolaru koji pravi male prozore na još manjim stanovima, toliko malim da garderobu isturaju kroz njih i kače je na drvorede.

Ali, Mesec se okreće ka Zemlji mimo naše svesti.

Kako da priđemo jedni drugima kad ne znamo koje strane su gde i kad?

Zamolio sam ženu našeg ambasadora u Pekingu ili ženu nekog člana ambasade u Šangaju da mi na pijaci kupi perlu pravih bisera.

Vrtelo mi se u glavi.

Jebaću te, rekao sam joj u oznojano uvo, znajući da će me razumeti.

Na svim jezicima sveta, to se razume.

Nisam, naravno, mislio da je to moguće. Niti da hoću.

Čovek ponekad to kaže. Doduše, vrlo retko. Može biti da tako šta pomisli pedeset puta na dan, kako kažu statistike u tabloidima.

Ipak, to je malo carstvo muškaraca.

Ne bi bilo fer da ga dirate.

Uglavnom je bezopasno.

Najzad zašto bi ta namera, čak i da se ostvari, naročito tada bila opasna?

Po koga?

Ne, samo ti mi ne pričaj o tome.

Tišina i leto.

Postoji li bolji opis večnosti?

Ipak, nešto nedostaje.

Provodio sam leta u malom ribarskom naselju na Dunavu.

Posle sam napisao pozorišnu dramu o tim iskustvima.

Slamnate kolibe. Tito. Zabranjene ljubavi između starca i devojke iz komšiluka.

Ona je učila da mu kaže ti, a već mu je legla.

Ja sam divlja šarančica.

To ne postoji.

Šaran je uvek mužjak.

Zelena sam na dnu.

Plašiš me. Ne želim nikakve tragove. Ako ih ima, zaboravi ih.

Mogu da te začaram. Ne želim da i tebe izgubim pritom. To će biti tek na kraju vremena.

Ali, šta je vreme?  Kina, civilizacije, opori miris Kineskinje, ne piju mleko, mi im smrdimo… Bejdžing.

Putujem avionom za Šangaj iz Pekinga.

Surovo tačan let.

Tek što smo seli, avion, bez onog našeg beskonačno cmizdravog rulanja po pisti, poleće.

U sedištu ispred mene lepa Kineskinja ispeglane kose, pobeljenog tena.

Osvrće se kao što se osvrću devojke u novosadskim buticima krajem leta kad izmiču sezonski poslovi trgovine izgledom tela na plaži ili ulici.

Ne osvrćem se na njen skrušeni znak.

Ne kažem ono skaredno u sebi.

Znam da te neću.

Ne zato što te ne bih hteo, nego zato što bih želeo put koji traje, jer tako brzo dolazi vreme za usamljene šetnje, draga moja. A još ne bih želeo da sećanje vlada nada mnom. Naročito sada dok vozim iza tunela na Mišeluku, na čijoj obloj uzvišenoj padini mladi parovi u kolima sa zamagljenim staklima gledaju one koji prolaze ispod njih i ulaze u tunel.