MILAN TODOROV: RANJIVOST

 

Postoje dve vrste ranjivosti. Ona koja pogađa tvoj lirski solo i druga. Ta druga, kao proširena ispovest u drvenoj crkvenoj niši koja opominje na hronologiju. Svi smo zgnječeni istom intimnošću. Svedočanstvo te činjenice je odlazak na pijacu u rano jutro. Ima nešto uzvišeno u moći povrća, u njegovom skoro opipljivom protivljenju zimi  i nagoveštaju poraza naše smrtnosti.

Ispred kuće pokojnog prijatelja stajala je živopisna grupa momaka. Ne znam ko sada boravi u njoj. Dugo je čamila. Prijatelj je imao ćerku. Gledao je sakriven iza školske ograde kad je majka odvela. To je taj unutrašnji pristup o kome čovek, s godinama, sve više razmišlja. Sad možda baš ona živi tu.

Prolazim polako.

Momci su samouvereni. Jedan, u sredini, je punačak, nosi kratku crnu bradu i na čas mi se učini – on je.

Sledećeg trenutka automobil se zanosi u krivini. Ne nije on. Upirem nogom u stopalo kočnice. U ovoj krivini je dozvoljeno tek četrdeset kilometara na sat. Ušao sam sa osamdeset. Nije dobro. Moram da se držim prostora sigurnosti. Izlazim iz krivine i dopuštam nervoznom vozaču šlepera da me zaobilazi u širokom luku preteći mi rukom kroz iz kabine na čijem zidu se praćaka gola tamnoputa lepotica.

Izlazeći iz krivine odjednom sam postao ubeđen da je prijateljeva ćerka živi sa tim tipom koji je u svemu nalik na njenog oca.

Kao da se, nekom čudnom magijom ljubavi, sve vraća na početke.

Naravno da sve već postoji na ovom svetu. Ali, mi ih ne znamo sve. Recimo reč principijelno. Svojevremeno nisam bio uveren da znam šta ona znači. Delovala je moćno. Prisustvovao sam jednom sastanku na Filozofskom fakultetu na kome je mlada komunistkinja branila starog profesora Kolakoića od napada ambicioznog karijeriste, sekretara partijske organizacije na tom fakultetu, izvesnog Gileta Klisakova. Apartčik Klisakov se iz petnih žila upinjao da izbaci sa fakulteta starog profesora zbog toga što je u vreme Drugog svetskog rata u nekom srbijanskom selu govorio na četničkom zboru. Nepotrebno je da napominjem kako će apartčik Klisakov, docnije promeniti zastavu i biti u vreme jedne od niza demokratskih promena u nas, ambasador koji će promovisati vrednost našeg društva u dalekom svetu. Mlada braniteljka je bila malo sasušena crnka, ali je u kratkoj suknji, vižljastog tela, nedefinisanih grudi i uljanog pogleda bila osoba na čijoj sam strani bio. Međutim, nisam smeo da joj to pokažem. Moje uverenje o vladanju i principima vladanja je bilo da te stvari posle izvesnog vemena uvek dobijaju druge dimenzije, kreću se amorfno i često prevazilaze njihove aktere.

Skoknuo sam na vinjak preko, u restoran Gurman.

Drmnuo sam dva vinjaka u izlogu.

Kao mladom čoveku koji je tek počeo da uređuje sopstveni svet, to apartčikovo insistiranje na prošlosti, na životima drugih, starih ljudi, na suđenju vremenu koje nismo poznavali – bilo mi je neljudsko.

Više sam voleo da se ravnam po merilima sopstvenog nesvesnog.

Sačekao sam crnu koleginicu i odveo je opet u istu restauraciju.

Popio sam tri vinjaka pre, a sa njom još tri.

Rekao sam joj da se ne sekira što smo izgubili. Rekao sam joj još da je sve to nebitno. Da li je nešto ćoškasto ili okruglo, zaista nije važno.

Hteo sam da je okrenem.

I to saznanje me je bocnulo. Govorilo je, ma šta govorilo  vrištalo je nečujno da smo svi isti. Da sam ja, u stvari, Klisakov.

I sad me je taj događaj na krivini, podsećalo da je pravim stvarima potebno odstojanje. Ponekad ceo život.

Profesor koji je govorio u selu Ba je nedugo posle egzorcizma na Filozofskom, umro.

Njegovu vatrenu braniteljku sam posle posmatrao kao figuru na unutrašnjoj, tamnoj strani mog mladićkog života. Ta figura bi ponekad bila pojačana mojim strahom da se između živih i mrtvih ljubavi sve vreme stanjuju razlike. A mi smo skakači. Od nas se stalno očekuje da preskočimo sopstvenu visinu.

Kako?

Te slabe spomenarske anegdote ne kažu mi ništa o tome kao da razbijemo tu tektonsku ploču na: nekad i sad.

Učesnici smo mehaničkog plesa. Čekamo. Pored nas proleću brakovi u krizi.

Odrasla deca sa svojim životima. Moral pod moranje. Šta će reći ono koji nas znaju?

"Nekad" se, preko nas, bori da uspostavi moć nad "sada".

Okolni svet ništa ne zna o otvorenim mestima protiv raspada starih odnosa.

Hitam ka pijaci. Tamo je ples kroz prostranstvo prirode. Ples koji nas brani od vaskrsle smrti.

Postojim.

Moja religioznost je protivna uvreženom scenariju na koji se predstavlja svet.

Stavi ga.

Hladno je.

Lezi na kaput, tu, na pruzi.

Šta ako naiđe voz?

Bićeš svetica.