Primetio sam ga još u autobusu na liniji 9 ili 8. Ne sećam se. Nije važno. Mi smo se švercovali, a on je imao pokaznu u džepu.
I lovio nas je. Išli smo u
iznajmljen stan u kome smo stanovali.
Nismo nameravali da se tu zadržavamo. Bili su to samo počeci. Sve nas je
vuklo na i tako dalje.
Travnjak ispred zgrade je
bio spržen. Metalne okrugle šipke umrljanje blatom sa oficirskih čizama.
Ravni, tupi odsečak grada.
Ledina na kraju. Poneka bašta. Poneko groblje sa očiglednom namenom da se širi,
videlo se to u očajnom njihanju svilenih bezvrednih trava u punokrvnoj
vojvođanskoj perspektivi na horizontu polja.
Stan je bio prljav, ali
nismo marili. Neko je napisao na zidu: Prljav si, zide! I : Jebem te zide!
Voda u čaši, zaostala
pored kreveta se pokvarila i usmrdela. Očigledno je da nije bila sveta, iako su
svake godine na praznik Bogojavljenja u gradskom vodovodu obavljali ritualni
obred osvećenja vode pred kamerama državne televizije.
Da li je sve bilo samo
kružno skrnavljenje svih nas i naših predstava o svetu?
Onaj majmun što je
ogromnom toljagom lupao kost našeg pretka, shvatih, nije holivudska izmišljotina.
On pleše civilizacijski
ples nevidljivog i neosetnog pristanka na sve.
Naravno, majmun zna šta
radi. I upravo zbog toga je u njemu sadržan princip moći.
Ali taj čovek koji nas je
pratio ne da mira.
U iznajmljenoj prljavoj
sobi, tera nas da naćuljimo uši.
Sluša prigušene taktove
muzike uz koju smo se pretvarali da spavamo, posle.
Jednom je u taj stančić
ušla i gazdarica. Imala je rezervni ključ. Ušla je bez prethodne najave i bez ikakvog povoda. Pokrili smo se preko glave.
Ušla je, omirisala vazduh
kao keruša koju lovci tvrda srca ubiju ili puste u atar da se izgubi, jer ne
sluša komande.
Zatim je izašla.
Mi još ležimo u mraku
prekriveni stutkanim ćebetom.
Možda nikad nije imala
nekoga koga je mogla istinski da voli?
Da li je u vezi sa čovekom
iz busa koji nas prati?
Ne verujem. Ne bi nam
izdala stan.
Koliko je ljudi gladnih
tuđih ljubavi?
To mi je, može biti,
ogadilo posmatrače tuđih ljubavi. Mislio sam zauvek. Ali, ovih dana bio sam
prinuđen da na izvestan način to postanem.
Moj podstanar u napuštenoj
roditeljskoj kući, koji me je, na moju iskrenu radost, napustio iznenada, dakle
bez najave, zamolio me je da mu iz stana u koji nisam ulazio dok sam mu ga
iznajmljivao donesem samo dve stvari. Trubu i pasport. Tako je on nazivao putnu
ispravu zvanu pasoš. Time je, ne sumnjam, ponovo želeo da me, sada sasvim bespotrebno
uveri da je bio u Holandiji, da je tamo, kako mi je ranije pričao, svirao u
noćnim klubovima u kojima je upoznao svoju ženu sa kojom ima ćerku i tako to.
Meni je njegov nenadani
odlazak pao kao kamen sa srca.
Bio je potpuno
nepredvidiv. Čas ima sve, da bi sutradan molio da mu pozajmim pet stotina
dinara jer umire od gladi.
Iako sam ga pre izdavanja
stana upozorio da ne sme da u njega dovodi druge osobe, jer je stan zapravo
mala prostorija od desetak kvadrata sa kupatilom i garderobom nije imala više
od dvadeset, on je tu, priznao mi je, živeo sa svojom devojkom.
Setio sam se one sobe.
Nije da je to bilo presudno, ali prešao sam preko toga bez gunđanja. Ionako je
kuća pusta.
Na kraju krajeva, ispred
te kuće je rušenje. Prošlosti nas i naših kuća padaju niz padinu novog
doba. Nijedna teritorija nije više zabran. Samo još malo slobode, kao da kažu,
je nama dato.
Otključao sam zelena, starinski
zelena vrata i oprezno promolio glavu.
Iz pravca ulice se čuo
zvuk vojnih kamiona. Kasarna je tu malo dalje, a vatrogasci preko puta.
Pomislio sam na
vatrogasce. Nisam više član tog dobrovoljnog društva. Ne bih znao da kažem
zašto. Možda zato što mi je majka umrla. Možda zbog toga što je i mlada žena
tog domara umrla samo godinu posle nje.
I što smo se posle, on i
ja, gledali pogledima krivca. Potpuno bezrazložno. Kao da smo se optuživali
pogledima. Ti si prvi počeo.
U zaleđu pećine koja je
bila soba, polovni crveni kauč za dve osobe. To vidim na osnovu dva zgužvana
jastuka i dva ulegnuća na njemu. Sve kao da je neko upravo ustao i sprema
jutarnju kafu.
Na malom plastičnom stolu
kupljenom u Ikei papirić sa neveštim rukopisom: Ljubavi, operi mi veš. Dolazim
kad stignem.
Prljavi veš pored kauča, u
povećoj sivoj posudi.
Da li ti znaš da je ona
narkomanka i prostitutka?
Meni to, rekao je, ne
smeta.
Ja je volim.
Stariji je od nje maltene pedeset
godina.
Zbog toga je, verovatno,
spoljašnji deo kauča ulegnutiji. On je teži i noću mora da ustaje i piša.
Iz mog ugla sve to deluje
prazno. Ali, uprkos svemu, bilo mi ga je žao.
Na stolici boemski crni
kaput od vune. Prljav. U džepovima, koje mi je naložio da pretresem nema
pasoša.
Koliko je detinjasto imati
holandski pasoš i zaboraviti gde je.
Da mu to kažem, nema
smisla. Znam šta bi rekao: Ne razumeš, imam tamo ćerku od devetnaest godina.
Uspomena na život.
Koliko svako od nas ima
prava na te uspomene?
Pomeram kauč. To su one
naizgled lake, ali u osnovi teške konstrukcije ležaja sa mnogo opruga koje se
opiru.
Škripuću po parketu.
Ispod fotografija mlade
Romkinje bez odeće. Mlado, lepo, bezobrazno lice. Sve je na tom licu
bezosećajno. Kao da se stopilo sa opštom ravnodušnoću.
Mislim, da li je to neka
igra.
Tražim trubu.
Pasoš je, verovatno, priča
za naivne.
Zovem ga mobilnim.
Ovde nema ničega.
Zbunilo ga je to malo.
Svejedno, pogledaj, molim
te, još malo.
Već sam u kupatilu.
Tamponi, vate, tri jednako
potrošena šampona za kupanje i govno u klozetskoj školjci.
Izvini brate, desilo se.
Kao da je govno događaj
koji se prepušta na milost i nemilost.
Ta neverovatna opuštenost
samo mi govori da nema kome ni o čemu da priča.
Ukrašću mu trubu.
Ali znam da neću.
Нема коментара:
Постави коментар