MILAN TODOROV: STVAR SRCA

Sa sanjivim očima, poluoklembešenim kapcima, pošto je drugi dan kako ne spavam dobro, posmatram izložbu fotografija najvećih svetskih fotografa. Izložba je tematska. Svet i migracije. Postavljena je na glavnom gradskom trgu. Na otvorenom. Kod spomenka Miletiću. Ako padne kiša… Zašto ne misliti pozitivno?

Međutim, o migracijama imam stav koji se kosi sa lepim mišljenjem i ne bih da ga mnogo obrazlažem, tim pre što bih u takvoj jalovoj diskusiji morao da se raspravljam o pitanjima boje kože i umora od kolonijalnih ratova u ime demokratije i ljudskih prava.

Umesto svega ja zastajem u krugu slika izbegličkih porodica koje posmatra mlada crna žena. Ljudi na fotografijama su očajni, a ona je sama.

Usamljenost iz te slike u jakoj je suprotnosti sa odjekom devojačkih potpetica pri susretu sa mermernim poplačanjem trga.

Izbeglice na slikama su crne. Tamnije nego inače. Da li je to od staha, gladi ili umora – ne znam.

Osećao sam se loše. Naravno da to nije za poređenje. Mogao sam samo da pretpostavim kako će se sve to završiti.

Taj odlazak u predvečerje grada. Bez velike potrebe. Doduše, uplatio sam izvesnu sumu novca telefonskoj kompaniji na pogrešan poziv na broj, jer mi nisu poslali štampani račun. U njihovom predstavništvu su mi rekli da sam zakasnio. Lik koji radi na takvim reklamacijama je već otišao.

I tako me je ta činjenica dovela do izložbe pod otvorenim nebom.

Po običaju, držao sam ruke u džepovima. Podrazumeva se da je toplina u njima ujednačena. Međutim, leva šaka mi je uvek toplija od desne

Stvar srca?

Ne pričam o tome. Ne volim sopstvene slabosti. Kad bih pričao o tim malim nagoveštajima smrti bilo bi to kao da se tužakam nevidljivom bogu.

Ima ta stvar sa bogom. U nekim od teških trenutaka znao sam da satima posmatram šare na keramičkom podu u kuhinji. I dešavalo bi se da mi se tada ukaže… Ne, ako o tome pričam nestaće sva čuda ovog sveta.

Bože, možeš li da me se setiš?

Dok posmatram fotografije najvećih svetskih umetnika na kojima je sav (da li?) jad modernog doba, znam da  je moje pitanje manje od papirića u Zidu plača. Papirića koji sam sa željama ostavio u procepu tog zida1989 godine i sve te želje su mi se ostvarile. U stvari, samo jedna. Posvećena tada bolesnoj majci. Ozdravila je i živela bezmalo pun vek.

Pažljivo, mada u polumraku iza spomenika Miletiću, pogledao sam sve fotografije. Trebalo mi je mnogo strpljivosti. Trg je bio skoro pust. Mnogi ljudi su još nosili maske na licu zbog kuge.

Dok sam posmatrao fotke očajnih migranata, u čamcima ili upeleteno među nogama majke koju brutalno pretresa engeski policajac očigledno se ne libeći da joj pri toj formalnosti odmeri dojke), jedno pitanje mi nije davalo mira.

Da li žele da nas povuku sa sobom? Da ne budu sami.

U tom trenutku sam načinio sliku na mobilnom telefonu.

Ne znam kako se u blic sceni našla ta usamljena crna žena sa ogoljenim nogama u dubokim zimskim čizmama.

Bila je kao ukras iz kutije sa ukrasima koje smo prerasli.

Ali, ona je stajala sve vreme ispred tih fotografija, ne pomerajući se.

Vratio sam se kući.

Prethodno neka mlada žena, sama u crnom velikom automobilu. Zaustavlja se, da nas, mene i suprugu, propusti pred pešačkim prelazom.

Kad smo stigli kući, istuširao sam se vrelom vodom. Tuširao sam se dugo, polako i činilo mi se da onaj bog u kamenom podu, zatim moja stopala i najzad vitke noge nepoznate žene ( da li na trgu ili u automobilu) rastu kao ono o čemu zaista ne želim da pričam jer je svaka izvesnost opaka a niko se više ne seća zašto je to tako.