MILAN TODOROV: METEORI

 

 

 

 

Neka žena je mirno spavala kad je oko jedan čas pre ponoći probudilo lajanje njenog psa.

Ustala je da vidi šta se dešava. Sledećeg trenutka komad meteorita velik poput šake probio je krov njene kuće i pao na jastuk na kome je do tog trenutka bila njena glava.

Tako se ponekad osećam. Umesto psa, imam to odvratno sećanje koje me uči gde je kamen za glavu.

U stvari, kad bolje razmislim, nije to sećanje. To je više nešto kao: želeo bih da se vrate neki ljudi u nekim  čistim danima, opranim kao dubine neba, vode...

U snu imam osećaj da padam, ali imam osećaj i da, dok padam, širim krila.

Imam tu, nekad ne baš prijatnu, sposobnost da pamtim snove do najmanjeg detalja.

Ponekad zapazim trag na usnama neke žene koju sam, ko zna kako i zašto, voleći dozvao u san.

Neka žena pliva leđno. Pre toga hoda po vodi. To je, naravno nemoguće. Ali, ona hoda. I u njenom hodu meni se ne čini ništa nelogičnim, osim njenog profila okrenutog od sunca tako da joj se vide samo isturene grudi.

Žena je plava. Ima dugačko telo, pomalo neuhranjeno. Da li namerno? Verovatno. Ili je to zbir genetskog nasleđa.

Ja joj dovikujem, nešto što meni ne priliči, ali ta nepoznata žena mi se osmehuje na način koji ne mogu sa sigurnošću da odgonetnem. Da li je to samo posledica lepog kućnog vaspitanja ili nešto što bi trebalo da me ohrabri u nastojanjima da sa njom uspostavim bliži susret?

U detalju njenih (mlada je) usana je sve nejasno.

Ali, okrećem se u krevetu i puštam je da pliva, brzo i krivudavo, nalik na kometu.

Ja sam čovek koji, još, ne želi da se oporavlja od svojih bivših života.

Ako sam bio pod prismotrom, voleo bih da to potvrdim.

Tako mi nedostaje ta lažna nevidljivost sveta.

Usamljen sam.

Usamljen sam kao drvo.

Juče sam u parku, popišanom i zabrljavljenom, pokušao da sa grana onog rastinja koje prvo krene u proleće sa belim plodovima u obliku mlečnih klikera, nikad nisam saznao kako se zove - otkinem dugu najlonsku traku koju je vetar mesecima bezuspešno mlatio i koja je dodatno stvarala utisak dolaska spore, plastične smrti nas i naše planete. Uhvatio sam je za jedan kraj i povukao. Drugi kraj se neočekivano snažno zaljuljao i bodljikave tanke grane biljke zabole su mi se u obraz. Kratak jak bol. Skoro neosetan u odnosu na plastično propadanje okeana i kontinenata. Međutim, sutradan obraz mi se na tom mestu udebljao a tačka uboda zagnojila.

Pomislio sam na zečeve. Na divlje zečeve. To, razume se, nema nikakve veze sa evidentiranom posledicom moje naivne ekološke akcije.

Ali, zečevi su oličenje pune snage koja nestane u trenu pod farovima nekog automobila u planini ili puščanog zrna (zašto se to uopšte zove zrno, kad je taj termin rezervisan za pšenicu?) pijanog lovca na dolmi u zaštićenom rezervatu prirode?

Ona žena u vodi, ili tu blizu, nastavila je punom snagom.

Koliko ima godina?

Tu je, na sredokraći, ni ovamo ni onamo. Pedeset? Koja manje, koja više.

Sećam se svoje pedesete. Krah karijere. Mislio sam da sam umro i da se pretvaram da živim. Ali, bile su to najbolje godine mog poraza.

I ni danas nisam promenio mišljenje o tome.

Posle pedesete nastaje preokret. Nauka kaže da se ćelije u ljudskom organizmu potpuno promene svake naredne jedanaeste godine. Meni se to ne čini tačnim. U pedesetim, na pola ko zna čijeg i kakvog veka, mi smo dopola puni života. Još tražimo. To je svrha života. To traženje. Traži me. Tražim te. Nikad se nećemo naći. Nikada. Nije ni važno.

Uostalom, ne znam ništa o ženama u snu. To je normalno.

Ipak, nauka, frojdovska mahom, tvrdi da su snovi refleks frustracija. Frojd, koji kao što se zna, nije imao nimalo uzbudljiv seksualni život, prorokovao nam je svet u crnoj rupi ženskog.

Ali, kao što je neko rekao, veličanstveni životi naših malih života nastavljali su se u drugim pravcima. To što smo mi slepi, ništa ne menja na toj oštroj istini.

Nagomilani ponor. Portreti u fotošopu na skrivenim memorijama telefona.

Mislim da je to neprikladna haljina.

Koja? Ova siva?

Da.

To je spavaćica. U muslinu.

I prslučetu.

Naravno.

Dok ih gledam, znam da su nestale. Sa svim budućim vremenima u kojima će se sve ponovo približavati da bi nakratko nestalo.

Sve iznenada počinje. Tako blizu da verujem u boga.