Obično na kraju večeri dan poprima sasvim drugačija obličja. Ja to nazivam tumačenjima. Ja, koji ne znam više šta je more i zalazak one kugle na pučini koju je trebalo deliti vertikalno a ne horizontalno. Ali to bi verovatno bile Jakovljeve lestvice za nebo i uvek ista rvanja sa anđelima.
Ne želim da se borim sa
anđelima. Tu uvek postoji rizik od ponavljanja.
Zahvalan sam bogu što mogu
da se setim i da zaboravim.
Ne pamtim, razumljivo, početak svog života. Slušao sam nešto o tome,
ali nisam mogao da razaberem sve. Uostalom, ni kad sam bio vrlo mlad nije me
zanimala sopstvena prošlost. Izgleda ipak da sam se rodio jedne godine, jedne jesenje nedelje, uveče oko osam.
Moj otac j bio, za ono
doba već star čovek. Moja majka, mlada, veoma mlada. Biće to kasnije izvor
nekih dilema i problema koji su do mene stizali u talasima. Uspon, pad. More.
More za kojim patim kao da sam Mađar.
Možda zato što je moja
majka iz Mađarske.
Ili, tek onako. Sentiment
u predvečerje novog rata na pomolu.
Svi kažu da neće. To je ono što brine. Koja belosvetska budala
je ikada bila iskrena?
Jednom sam kraj teniskog
igrališta u centru grada, onog kraj najstarijeg parka, sreo jednog funkcionera.
Pitao sam ga šta će biti, a on je rekao (ne mogu da odredim da li mirno, da li
službeno, da li neoprezno, da li sa osećanjem da će se posle kajati): Malo ćemo ratovati.
I ta rečenica me prati,
evo, već trideset godina. Kad bi me neko pitao, a neće, rekao bih da je to
rečenica koja je ostavila najdublji utisak na mene tih godina. Ne veka. Vek je
život, intiman splet golih istina. U moru zvezda.
I tako, sa godinama,
uviđam da je moj svet poplavljen.
Sećam se najvećeg plava
Dunava, 1967 godine. Zapamtio sam tu godinu. Dete, mala devojčica iz
Vatrogasnog doma prekoputa kuće u kojoj smo živeli, popila je otrov iz otvorene
kantice stavljene uza zid za prskanje krompira u škrtoj baštici uz ogradu
parka.
Posle sam, ustrašen, kroz retke otvore na drvenim šalukatrama posmatrao njenog
uplakanog oca. Sedeo je u kratkim pantalonama na kućnom pragu na ulici i
plakao, a iz gaća mu je virilo veliko jaje slično mudama nerasta. Ta slika
brutalne patnje pomešana sa prizorom nekontrolisane polnosti, urezala mi se u
sećanje za sva vremena.
Grad pohotnih a plačljivih
muškaraca.
Zajebi, mislio sam. Odluči
se između bolnice i groblja. Ali ta najgora generacija između nas i mojih
roditelja je birala po principu „Uzmi sve“.
Posle sam se, povremeno,
trzao kada bi neki kamion ili automobil ubio devojčice koje pretrčavaju
međugradski put koji i danas prolazi kroz naseljeno mesto. Ne znam zašto su me
upravo smrti devojčica, koje najčešće nisam ni znao, toliko potresale. Verovao
sam, možda, da su one i ta njihova meka tela savitljivija od mog koje se plašilo, bilo puno nesigurnosti.
Nastupilo je vreme čerupanja grada. Nezadovoljne, tek
udate žene bežale su od svojih muževa. Stizale bi u predgrađe, ne znajući kuda
dalje. Često nisu imale ni gde da prespavaju prvu noć. Onda su ih oveštali gradski likovi spasavali odvodeći ih u zajedničku jazbinu da bi tamo nesebično delili plen,
dan, dva ili duže. Te žene, posle takvog iskustva, naravno da nisu smele da se
vrate svojim kućama i pokaju. Uostalom, neke su mazali katranom i posipali
perjem iz bludničkih jastuka. Mlade su, osramoćene, ostajale u gradu da se
snalaze kako znaju i umeju. Mnoge su želele da zaborave svoja prva, prljava
iskustva. Neke je odnelo mutno Dunavo. Neke nastavljale posao povremene
prostitucije. Većina je, međutim, zaboravljala šta im se dogodilo i uspela da izgradi sopstvenu stvarnost bez noćnih mora.
U to vreme još nisam imao
svog izaslanika. To je mlad čovek koji mi prepričava svoje ljubavne
dogodovštine sa udatim ženama a ja ga podstičem i dajem mu savete da živi punim
gasom.
Ali sada sam se odrekao
svojih organa. Tako mi se čini. Nemam više nameru da pominjem soje stare veze.
Ali, te sobe su življe nego ikada, iako sada nisu tu. Zar je moguće da su
nestale osobe iz naših života jedine koje su ostale verne staroj ljubavi? Zar
je moguća ljubav van vremenskih granica?
Dugačak je red ljudi bez
srca. Kao red ljudi pred prodavnicom hleba.
Svi ovi dani su predletnji
dani, jer ih tako i toliko želim.
Nešto se pojavljuje samo
leti, iako se još osećamo neslobodnima. Gubi se osećaj ravnodušnosti. Možda čak
pustim kanarinca iz kaveza od pletenog pruća.
Ne znam.
Strašno sam umoran od
napetosti iščekivanja.
Slabo radim na novim
poznanstvima. Sve to preko društvenih mreža je opasno kao rečni vir. Privuče
te, pa te okreće dok ne potoneš.
Lako čitam dvosmislene
poruke nadobudnih.
Moral žena koje slave
svoje reproduktivne organe izlažući svoje potomke javnom bičevanju pogledima,
da bi se u kasnim satima nudile dvosmislenim i u mlakoj meri lascivnim komentarima
svojim devojačkim, ranim koitusima.
Svako se muva sa svakim.
Istražuju se tela na
daljinu.
Možda je to ono što mi
upravo sada treba.
Da se ni na šta ne žalim.
Da mi se stalno spava i da u tome, glupo, vidim samo nagle promene vremena.
Ali te devojke s kojima
sam se razišao su baš uporne.
Probudim se i prekrstim.
Apage satanas, kažem.
I one nestaju.
Do sledeće noći.
(odlomak iz novog romana)
Нема коментара:
Постави коментар