Tela su naša. Svako ima
pravo na svoju telesnu autonomiju.
Zimi, međutim, tela su odsutna. Kao da lebde. I nije strašno to što lebde, nego
što su bez ikakve kontrole.
Ja, recimo, nikad nisam
imao visoko mišljenje o svom telu. Kao mlad bio sam mršav, moglo bi se reći i
žgoljav. Hrana mi ništa nije značila. Moje meso oko moje koske. Mogao sam da
živim od ploda gloga na ulici ispred kuće. Uzgred, uvek sam mislio da je to
moje drvo. Urezao sam u njegovu koru svoje ime. Posle trideset godina setio sam
se da pogledam. Moje ime se raširilo
kako je kora rasla i kako sam se ja debljao. I sad neka mi neko kaže kao ne
postoje te sile izvan nas. Kad sam to ugledao, pitao sam se da li sam se ja
urezao u koru drveta ili se drvo urezalo u moju kožu. Priča o tome kako sam pokušavao da sasečem korenje tom
stablu je za neku drugu priliku.
Ali šta je telo?
Ispucale pete. Krutost
bradavica pod dlanom. Nerazumljive crne tačke na vratu. Nokat koji urasta.
Moje telo se ponaša kao da
nije moja stvar.
Ispucale su ti usne.
Znam.
Ali to je bilo davno.
Kože beba su bele.
Netaknute.
Na kožama beba nema
tragova vina.
Kad bismo mogli da se
vratimo tim putem.
Putem kože.
Ops. Danas, odnosno
večeras sam ispustio čašu. Naravno da s razbila u, kako se to kaže, paramparčad.
Neka. Potrebno je. I radnici u fabrikama stakla moraju od nečega da žive.
Ali, one bradavice iz
uspomena su narasle i sada više nisu tvoje.
Osećanja koja trče za tom
bradavicom su kao zaostali psi.
Ne vredi. Lov je gotov.
Šta si ulovio dok je bilo
vreme za lov, to je sada tvoje.
Da li želi netko od
cijenjene gospode, gospođa, možda gospođica da izađe na binu i da se sa
sigurnošću prepusti magiji sna?
Dom Knjižnice se samo lako
zatresao.
Moram ovde da zastanem.
Uvek sam se puno znojio.
Sećam se u redakciji. Pre
nego što uđem, uvek promenim košulju.
A tek u studiju, pred
mikrofonima.
Kupanje kao po rođenju
života.
Mađioničar nije dozvolio
da mu trik propadne.
Pogledao je prodorno u
Milenu.
Njene grudi, već tada
velike, išle su gore – dole.
Grudi pune vode, mleka,
čekanja na majčinstvo.
Ili možda to nije tako.
Sve je utegnuto u teget
haljinu sa belim cvetićima.
Neko je u publici viknuo:
Blagi bože.
Varoš je bila strogo
klerikalna. Tačno se znalo ko sme i kad i koga i pod kojim uvjetima.
Znam, Matilda, znam što
ćeš reći!
Devojka je bila bledo ljubičasta
i živela je u ulici kojom su išli teški kamioni.
Išli smo u istu školu. U
isti razred.
Jednom, nisam znao
pitanje. Dok sam stajao ispred table zverao sam okolo. I video njene lako
raširene noge i bele gaćice.
Kao na balkonu.
Isprane.
Bilo mi je krivo. Nije
trebalo.
Ona, nikad nje postala
pizda. Kao tolike druge.
Mađioničar je sve znao.
Devojko, kad se ne biste opirali, ja bih vas doveo do neverovatnog užitka.
Vi – pokazao je onim
svojim neverovatno dugačkim prstom na devojku u drugom redu.
Nećkala se.
Neko je povikao: Ura! Sve
je dogovoreno.
Još se nećkala.
Mađioničar je rekao: Vi
spavate, svucite se.
U sali je nastao tajac.
Devojka je sporim
pokretima skinula ordinarni rukom štrikan džemper.
Vi spavate. Mađioničar je
stalno podsticao.
Devojka iz publike,
smerna, čedna, devojka na koju niko nije mogao da uperi prst, fino vaspitana
devojka iz komšiluka – skinula je haljinu.
Vi spavate.
Laganim pokretom, posle
ćemo shvatiti da je to bio pokret avangarde u porno filmovima na kojima smo
tada gradili svoj seksualni identitet.
Posmatrao sam njeno lice.
Bilo je kao crno bela
fotografija.
Imala je one smešne duboke
gaćice zdravih, krupnih devojaka.
Mađioničar je bio odeven u
ispranu crnu trenerku i na nogama je imao crne čizme kaubojke.
Bio je sasvim drugačiji od
nas.
Naše simpatije su bile na
strani devojke. Bila je naša. U stvari, više, u tom stanju nije bila naša. Bila je ono: Ni tamo ni ovamo. Pala karta.
Skini se, skini se,
šaputali smo iako smo znali da je to protiv nas, protiv naših uverenja jer smo
bili protiv tih grabljivih tipova koji nam prodaju maglu da bi nas svukli do
gola i opljačkali
Ne daj se, Milena –
doviknuo je neko, ali je Veliki Mag strogo pripretio prstom.
Želite da ova nedužna
devojka umre ovde, na sceni, pred vama. Ne mogu to dopustiti.
Bio je to dobar razlog da ućutimo
i ne mešamo se,
Uostalom, ako bismo bili
iskreni i mi smo želeli da se devojka ogoli do kraja.
Tad ćemo, tek tad imati
pravo da dignemo glas protiv nemorala u našoj sredini.
Mađioničar kao da je digao
svoje samopouzdanje. Uklavirio je da nas je smotao i da može da radi sa nama
šta hoće.
A mi?
Mi smo bili kao i uvek. Čestiti i pohotni.
Kad se najzad svukla, u
onoj tvrdoj stolici ispod reflektora bilo je kao da nema oči, usta, zube,
rebra, dlake, kukove…
Ali to nije bilo
najstrašnije. Najgore je bilo odsustvo porekla.
Zapitasmo se odakle je
majstor magije.
Tvrdio je da je iz Rumunije,
pa Moldavije, pa Belorusije, pa Bavarske i Češke.
Milena, kaži nešto, hteo
sam da joj doviknem, ali nisam jer sam nekako shvatao da je njen nestanak
jednak mom. Silazak u krotkost tela. Okovanost rebrima, kako je svojevremeno
tvrdio jedan od nesrećnih vojvođanskih pesničkih grofova iz jata Dunđerskih,
koji me je pozvao na proslavu Nove godine u malom iznajmljenom stanu na Podbari
a kada sam tamo došao on je bio u suvom krevetu sa svojom verenicom i samo mi
je mahnuo nožnim prstom.
(ODLOMAK IZ NOVOG ROMANA)
Нема коментара:
Постави коментар