MILAN TODOROV: OKLEVANJE

 

S vremena na vreme, u snu mi se pojavljuju kao protivnici različiti muškarci i žene sa kojima sam, inače,

 bio u dobrim odnosima.
Znam, znam… San je laža, a bog je istina. Međutim, šta ako su oni i one anđeli?

Anđeli kog zaveta?

Stari zavet je surov.  Postojale su teške godine u kojima sam tražio smisao onoga što mi se dešavalo i još više način na koji bih trebalo da reagujem – u Starom zavetu. Podvlačio sam grafitnom olovkom određene poduke.

Solomun je bio moj favorit sa podvučene dvadeset i dve rečenice.

Mogu mirne duše da citiram meni najomiljeniju:

„Hoćeš li baciti oči svoje na ono što brzo nestaje? Jer načini sebi krila i kao orao odleti u nebo“.

Ipak, moram da priznam da se anđeli, bar u onome što sam ja proučavao, ne pojavljuju u znatnijoj meri. Štaviše, u mom vidokrugu ih nije bilo. Razume se da to ne znači kako ih nisam priželjkivao.

Anđeli su nekada davno bili ljudi kao i mi. Sveci su bili ljudi kao i mi. Bogočovek je bio čovek kao i mi.
Šta se desilo u međuvremenu?
Kako smo mi pali?

Mi, kandidati za anđele.

Priče o našoj večnosti su užasno dosadne. Mene večnost uopšte ne zanima. Zašto? Zato što sam već dovoljno star da me ne zanimaju daleke stvari.

Zvezde repatice koje su, uz vodu i život, donele na našu planetu i svo zlo beskonačnog svemira u različitim obrascima.

Bio sam pizda. Pizda u egzistencijalnoj krizi. Uopšte me nije zanimalo spasenje duše, nego spasenje golog dupeta.
Tako sam došao do Tore.

Bio sam u Izraelu. Polovina šetača ima crnu kapicu na glavi i dok čekaju na semaforima izučavaju Toru.

Tora je prepuna saveta za svakodnevni život.

Na promer, zašto je za muškarce dobro da mokre tako što sednu na klozetsku šolju. Pritisak na bešiku, u tom konkretnom slučaju,oslobađa svu toksičnu mokraću iz organizma.

Kako se to kosilo sa savetima onih mojih mudraca iz parka:

Samo ga otresi posle jebanja i ispišaj se odmah. Ne oklevaj!

Ne boj se tripera.

O spasenju duše, ništa.

O voljenim rukama koje su do malopre bile tu, u toj igri, ništa.

Ja nikad nisam imao devojku koja se posle zamonašila.

Postala smerna.

Naprotiv, mnoge su postale svadljive. Ponekad, u snu, koji pomenuh ne bez razloga, napadale su me iz svojih bračnih grobnica.

Nisam razumevao njihove pakosti, iako nisam bio pripremljen za podsmeh  preterano doteranih žena.

Svaki dan druga haljina.
Zaustavim sliku pa je uvećam.

Koža. Najveći organ našeg tela koji govori o ravnoteži. Ne možeš me imati.  Čulne krađe su prsti koji ne hvataju srž, kost, meso, ono najslađe oko kosti, kao što vole da kažu mesari na Ribljoj pijaci u rimujućem gradu Novom Sadu.

Sve te žene! Sve te nesanice!

Obično to bude oko dva, ponekad tri sata noću.

Spavam u sobi bez teških tamnih zavesa. Kapke na prozorima ne zatvaram.

Ponekad svetlost, ponekad muzika prodre kroz njih.

Anđela opet nema.

U snu postoji ona faza poput takta za pauzu u operi.

I mozak, oslobođen tabua, počinje da radi šta želi. Ali, u snu je vreme neobjašnjivo.

Na glavnoj gradskoj ulici, sada pretvorenoj u šetalište gde se ljudi traže očima,u susret mi ide visoka mršava figura u crnoj vladičanskoj odori.

Intervjuisao sam ga na početku milenijuma. Tema, uloga religije u vremenu pred nama.

Bilo je to posle američkog bombardovanja.

Klinton:  „Večeras smo poslali bombe na glavni grad Kosova, Novi Sad“.

Poslednji dani mog novinarskog života. Ali, to tada još nisam znao.

Brzo sam šmugnuo u prvi pasaž, tamo gde onaj spečeni starac od četrdeset godina prodaje magnete za frižidere.

Pobegao sam od vladike.

Šta je u tome čudno, pitao sam se posle.

Nisam želeo da me vidi odbačenog.

Vera i nevera u novom dobu. Tako bih to sad nazvao. Ali, intervju je bio emitovan već sedeće večeri na prvom programu nacionalne televizije.

Mogao sam, dakle,  komotno da se izgubim u onome što se zove Božje proviđenje. Gradske iznutrice, kako sam zvao one tajne prolaze između radija i glavne šetačke zone gde sam šmugnuo, smrdele su na povraćku i kuvane kolenice. Između pregrađene betonske bašte. U saksijama rasad paradajza. Rajskog voća.

U magnovenju, da li je Eva Adamu ponudila jabuku ili rajčicu?

Usporavam korak. Što se mene tiče ovo je kraj istorije.

Žene, hvala vam za sve nevažne darove. Jer, zahvaljujući njima ipak sam ono što jesam.

Uredno složen intimni veš ispod noćnog huka aviona u niskom, strašenja radi, letu.

Crkve su stare, primetio sam, ali su devojke mlade i pristupačne. Duge noge na potpeticama. Koliko je njihovo a koliko moje parče sreće?

Bataci iz Lidla.
Daleko je kućna luka.

Mlade kurvice imaju sve više godina.

Moj prijatelj koji se ubio u ovo vreme pre pet godina imao je poslovicu:

„Da je kurva biti lako,

Kurva bi bio svako“.

Amin.

Koga je bilo briga za autora?

Budući sveci tu ne zalaze.
Samo propali novinari. Kroka nas je, čuh to iste večeri na vestima, „iznenada napustio“.

Svašta, pomislih. Kao da je njegovo široko uredničko srce izbodeno strelama devojačkim i udvoričkim imalo obavezu da nam najavi  pucanje svoje crne aorte?

Ovaj grad ima veliku istoriju razobličenih prijateljstava.

Ne znam zašto mi se dok mislim o njemu javlja lik one mučenice u sirotinjskom domu, čiji impotentni muž pije svake noći litru konjaka zaključan u direktorskom kabinetu. Jedne noći ona se podaje  najstarijem, već zrelom štićeniku. Pred zoru – da li kajanja – u sirotištu izbija spasiteljski požar i ona gola istrčava na obalu mora vrišteći:

Trouble! Njeno do tada anđeosko lice pretvara se u trulež.
Ničega nije bilo. Ničega!

 

(odlomak iz novog romana)