Odesa, topli grad na Crnom
moru za mene će uvek biti grad lutaka.
Carstvo prošlosti vraća mi
se sad u obliku rata. Ruska vojska je zauzela Odesu. Taj grad za koji sam bio
uveren da je u Rusiji.
U stvari, znam da je bio u
Rusiji.
Moji roditelji su preko
rođaka u Mađarskoj stupili u vezu sa nekim bračnim parom iz Odese. Oni su bili
Rusi. Sećam se, on se zvao Vasil i moji su tog dobrodušnog ćelavog debeljka
zvali Vasa. Njegova žena je imala cincarske krvi. Možda su je imali i moji. U
svakom slučaju, počeli su, za ono doba, neobičnu trgovačku saradnju. Vasil i
njegova supruga su mojoj majci, otac se nije petljao, slali pakete sa dve ili
tri lutke izlivene u ružičastom kaučuku. Bile su velike skoro pola metra. Imale
su oči na rasklapanje. Kupovale su ih starije žene koje su posle te lutke oblačile
u haljinice svojih odbeglih ćerki i smeštale u hladne, takozvane gostinske sobe
na krevetima sa uštirkanim posteljinama za tri generacije. U tim, mrzovoljnim
prednjim sobama niko nije spavao, osim lutaka. One su bile preteče vrste
devojaka za nesanicu.
Ima takvih.
Ta sličnost se tu ne
završava. Lutke su bile, sad to znam, deo mog opčinjavanja nesvesnim.
Majka je uvek jednu golu
lutku držala u uličnom prozoru. Za reklamu, govorila je.
Ljudi su prolazili našom
ulicom. Bila je prometna. Put kroz nju vodio je do centra grada. Išlo se
pešice. Nije bilo toliko autobusa. Ni novca.
Lutke su se, uprkos izloženosti,
slabo prodavale.
Verujem da i sada, na
tavanu u nekom uglu čuči lepa plastična beba iz Odese. Ukoliko joj neki od
mojih zlosretnih podstanara nije, tražeći sakriveno zlato, polupao lobanju.
Ali, te lutke su zaista
bile posebne. Nikad nisu delovale da su mrtve. Možda su bile , koji je umro od infarkta
snimajući njegov mozak najsavremenijim skenerima utvrdili da je nekoliko minuta
posle prestanka rada srca i protoka krvi, postojalo nekoliko delova mozga koji
su razmenjivali informacije. Bile su to moždane ćelije zadužene za sećanje.
Ili za snivanje.
Meni se uopšte ne spava.
Čula su mi bolno ustreptala. Obični mi se to dešava u vreme punog meseca. Ali,
ovih noći je mesec mlad i tu negde, ne daleko, opet je rat.
Ležim u krevetu i osećam
pritisak na stopala kao da nosim čizme i kao da sam ja, umesto nekih drugih,
spreman da poginem.
Razume se da je to
preterano i glupo, naročito kad nisam poginuo kad je za to bilo lepo vreme. Ono
vreme bombardovanja televizije itd.
Ali, za razliku od ovih,
ruševina ovih noći, to su ruševine mog vremena.
Koga to zanima?
Izlazim u baštovito
dvorište. Slabo osvetljena noć. Poneko
krnje svetlo u okolnim prozorima. Verovatni odsjaj ekrana usijanih mobilnih
telefona.
Da li me je neko tražio?
Podižem jednu ruku u mrak.
To mi daje osećaj slobode
koje mi nikakve rakete i tenkovi ne mogu
uzeti.
U Odesi, gradu lutaka, svi
misle kako bi nekud klisnuli.
Volim Odesu, kao što volim
svaku napuštenost.
Pepeljuginu duboku cipelu
od lažne kože koja blista na zumu mobilnog telefona dok njena vlasnica okleva
da izađe iz automobila prikazujući golu nogu do butine.
Svakom je potreban neko da
bi ga video.
I jedini zvuk koji se čuje
u noći je poneka sirena policije ili Hitne pomoći.
Lutke iz lučkg grada Odese u prozorskom oknu…
Mislim na vas.
Нема коментара:
Постави коментар