MILAN TODOROV: VREME # DEVOJAKA

 

„Devojko mala, pesmo moga grada“ itd.

 

Od nekog vremena imam običaj da skoro svako veče odlazim u grad.  I tu, u zavetrini starog, ponovo pronađenog grada, sretnem tuđe oči. Ne ma gde, nego tamo gde je sudbina zabola šestar u asfalt, u kaldrmu ili šta već i pijano ciljajući rekla ovo je centar. Centar zaboravljenih likova.

Prolaz Aleksandra Tišme (Za crnom devojkom), pa malo napred. Iza ostaje palata u kojoj je živeo Janika Balaž. Veliki ljubitelj mladih devojaka. Sećam se da sam, odlazeći kao novinar sa bonom za hranu u hotel Putnik (bonom koji smo trošili na božanska pića), ispred  Tanurdžićeve palate često viđao i njegovu  crnu devojku. Bio sam ubeđen  da je reč o ponovo pronađenoj ćerki. Sećam se jedino da je, zahvaljujući njegovom autoritetu, ušla u postavu Velikog narodnog orkestra radija.

Ars longa, vita brevis. Umetnost je duga a život kratak. Oveštalo je to reći. Ipak, upravo to piše na novcu.

Moj nesnosni prijatelj iz mladosti je na to umeo da doda:

„Zato mi umetnici moramo stalno da umećemo“.

Uprkos njegovim pravim i još više izmišljenim ljubavnim podvizima, ukrao sam mu devojku. Sve je ličilo na lagodnu igru.

Ona, u stvari tada još nije bila njegova devojka, jer on još nije bio fiksiran na nju.  Ona, moj iznenadni i prema tome neočekivani plen mladosti, mu je  slala male ljubavne signale na koje je on bio ravnodušan.

Zbilja, sa tim ljupkim a prigušenim znacima čovek nikad nije siguran. Tela nečujno razgovaraju jedno sa drugim. Stalno razmenjuju rezonance koje  se stalno menjaju poput nota. Istovremeno menjamo jedno drugom stanja duha, poglede, snove. Istorija flerta je imala svoj sjajan uspon u prošlim vekovima. U viktorijansko doba, kažu ako ne lažu, brzo izmenjivanje požudnih pogleda bilo je obaveza u društvenim odnosima.

Pogled sa poluzatvorenim očima, dovoljno dug da ga druga osoba uoči ali istovremeno i kratak da izazove nedoumicu u pogledu stvarne želje

Njegova nesuđena bila je deset godina starija od mene. Bio sam premlad za nju.  Nisam znao šta se za deset godina dogodi. Nisam imao pojma šta će od toga ispasti. Morao sam pre sastanka sa njom (Upozoravam čitaoce sa slabijim sposobnostima da odvoje fikciju, odnosno moju upaljenu maštu od zbilje, da me ovde napuste bez objašnjenja!) da popijem litru jeftinog Rubinovog soka od veštačke brusnice zvanog „Rojal“, zatim da sve povratim uz neko drvo u parku iza crkve koja je tada još bila siva, nenaseljena i hrišćanski sasvim u skladu sa prvim koptskim katakombama u kojima je tajna ispovesti  nepotrebna.

Bila je savršena crnka.

Ne treba da govorim kako sam uvek mislio da su sve žene savršene lepotice. Bez izuzetka!

U daljem toku priče nisam bitan ja, nego blagi trenutak predaha.

„Ako ti žena da znak da hoće, ne smeš nikad to da propustiš, papane“, govorio mi je to pre nego što mi je pripala devojka za koju je on, ko zna zašto, mislio da je zauvek njegova i da može mirne duše da se igra sa njenim omamljujućim osećanjima.

„Ako propustiš neki nedvosmisleno jasan znak, stvari postaju komplikovane“, rekao je kao jedan od sedmorice mudraca sa Istoka.

„Kao kod mnogobrojnih žena na društvenim mrežama koje u rubrici „Bračno stanje“ ispisuju reč „komplikovano“, pa ti sad misli šta je htela da kaže“.

Ukoliko neke stvari ignorišeš možeš da uvrediš nekoga finog i ljupkog i nedužnog i nehotice.

Šta sve povređena žena može da izmisli teško je i pretpostaviti, mada nas istorija opominje jezivim prizorima.

Euripidova Medeja, na primer, je ubila sopstvenu decu kad
se njen muž zaljubio u princezu.

Docnije, mnogo docnije, stalno sam se pitao zašto je tako neočekivano odabrala mene.

Nisam imao para kao on. Bio sam student. Po koja kinta od honorara za prve novinske tekstove u listu Index. Obično petkom. Na ruke.

Bila je to slatka, ali sitna para.

Mogao sam da platim dve porcije pasulja sa kolenicom u Sremcu. I nekoliko kratkih pića.

Šta je presudilo?

Verovao sam da je odlučio gospodin Slučaj.

Kao što je rekao sveti patrijarh Pavle kad mu je mladi pratilac rekao da ne bi trebalo da putuju autobusom na liniji ka savskom jezeru, jer je leto i bus je prepun razgolićenih devojaka i mladih žena;“Svako gleda svojim očima“.

Moje oči su, tada, bile bez sadašnjih nanosa. A u očima se vidi sve.

Nedavno sam to saznao kada sam, radi utvrđivanja dioptrije, sedeo u stolici ispred oftamološkinje.

„Imate pritisak“, nezainteresovano mije saopštila, otprilike onako kao kad se kaže „Niste obnovili uplatu za parking mesto“, pošto je prethodno nekakvom osvetljenom lupom prošarala po mojim zenicama. „Krvni sudovi u očima su vam prošireni“.

A ukradena devojka iz priče?

Posle ću saznati da je ipak najpre bila devojka mog prijatelja, pa kad joj je predložio da dovede svoju mamu da im se pridruži u krevetu, ona je pobegla meni, kretenu.

I pred svega, ubeđen sam da je i dalje smerna i, naravno, ljubazna sa svima.

Ali, za to sad malo ko mari.

A sa najeđenim prijateljem nisam govorio godinama posle.

Eto kako vetar meša karte na stolu.