MILAN TODOROV: UDALJENOST

 

 

Kad sve prođe, sve žene su bezimene.

Kad bi postojali memoari devojaštva i momaštva, da li bi bilo razlike?

To nevidljivo koje nastupa posle liči na one, daleko im lepa kuća, scene masovnih venčavanja na trgu.

Slepi putnici u brak.

Neko vreme su te masovke, koje su podsećale na scene grupnog seksa u nastajanju, bile veoma popularne u našim gradovima. Ko se tu s kim venčavao, niko od učesnika ne zna. Važno je mahanje za televiziju.

Ja, pak, preferiram diskreciju.

Krabulje na februarskim maškarama.

Ili brz prelet na tvoju priču na fejsbuku, koji možeš samo ti da vidiš. Pa sad ti – vidi. Šta to znači, uglavnom, ne znaš.

Nevidljiva stvorenja za muški um se stalno gomilaju.

Čovek počinje nešto da smišlja.

Ideje ne sme da stavlja na papir, jer svaka ideja kada se stavi na papir deluje preuveličano.

Ipak ponekad to radim i to ni na šta ne liči. Možda na neke prekrštene ženske noge kao znak poništavanja želje.

U takvim slučajevima obično mi bude vruće, ali ne mogu da spavam.

Sve te krvi koje se hlade u meni…

Nekad sam mislio da ću pisati mnogo više i zahvalan sam bogu što se to nije dogodilo.

Ali, možda ne bi trebalo da budem zahvalan samo bogu. Ima Gospod pametnija posla. Mogao bih da budem zahvalan i svim tim muškarcima koji su posle upecali istu ribu pa je pustili u vodu.

Dok smo izlazili iz školskog dvorišta, po mrkloj noći, videli smo samo belilo naših lica.

Tada nije bilo toliko dostupnih automobila i opasno mračna školska dvorišta pričale su priče koje nikad neću nikome ispričati.

Verenik u vojsci a X izlazi iz tame sa mojim šantavim školskim drugom.

Posle se udaje za verenika. Rađa mu dvoje narkomana. On beži u Ukrajinu. X sere krv.  Operacija. On se vraća. Dete je u zatvoru. X kuva samo povrće i ozdravljuješ.

I te stvari…

Mene to ne zanima u meri koju svet očekuje.

Mene zanima šta duhovi govore.

Upravo pišem roman u tome.

Uđi, ako hoćeš.

Pazi, ta stvar sa prorokovanjem je opasna. Ne bih hteo da budem pogrešno shvaćen. Štaviše, bojim se toga. Ali, većina ljudi koji su bili moji otvoreni ili prikriveni protivnici, sada su mrtvi.

Nestali su kao rasplinuti duhovi. To me očvršćuje u uverenju da je, suprotno od teoloških zapisa, teo iznad duha.

O propadljivosti tela govori se u vedar dan.

Nije nego?!

To je poput žigosanja konja. Svi volim konje, ali želimo da obeležimo teritoriju svoje ljubavi.

Koliko je to pogrešno!

Ne postoji teritorija ljubavi. Nije to država.

Stvar je u tome da budeš bez simetrije osećanja.

Time ništa ne dobijaš, ali ništa i ne gubiš.

Kasno je.