Sitna zadovoljstva.
Grad je pun debelih
devojaka. O debelim muškarcima se ne sme govoriti u vremenu kada je oličenje
muškosti fizička snaga.
Dakle, brza hrana.
Rolovane vešalice i te stvari sa sertifikatom dobijenim na sumnjivim
roštiljijadama. (Da li se tako kaže?)
Iznad roštiljarnice neka
mlada žena vežba u plavom tankom trikou. Diže tegove koji će joj smanjiti grudi. Da li ona uopšte
misli o tome?
Na pljeskavicu sa lukom i
kolutovima sveže ljute paprike potrebno je čekati deset minuta.
Dva pijanca na klupi
ispred monumentalnog spomenika Kralju oslobodiocu razmenjuju iskustva iz
zatvora i hvale mogućnost da se posle dve trećine izdržane kazne izađe ukoliko
je osuđenik pokazivao znake dobrog vladanja.
O tome razmišljam sve
učestalije. O dobrom vladanju i kazni.
To su mutne i vrcave
stvari.
Ljudi mnogo pričaju, ali
ništa ne preduzimaju.
Pobednik je sav u gvožđu.
Ili je to bronza. Legura koja ne rđa.
Nebo iza je boje ćilibara.
Klimatske promene ne prestaju da nam prave iznenađenja.
Ne volim spomenike. Čine
me depresivnim. Ipak, ukoliko mora da ih bude, voleo bih da gvozdeni konj ima
grivu koja leprša na vetru.
Ovde sve stoji kao tvrđava
pod kojom sam ponovo rođen kad sam prešao Dunav i postao sultan Mehmed Osvajač.
Šalim se.
Gospode, u kakvoj kulturi
ja živim?
Šetam po zimskoj plaži na
Dunavu i ostavljam tragove svojih koraka koje će reka na proleće izbrisati.
Zanimljivo mi je samo to
što su moja stopala veća nego ranije.
Čovek, izgleda, nikada ne
prestaje da raste, premda se suštinski smanjuje.
Kupovao sam čarape od
broja 40 do 42 a sada prešao na 42 do 45.
Plafon mogućnosti je
iluzija.
Pravo pitanje je samo kako
zalupiti vrata iza sebe.
Debela ženska tela govore:
Zaboravi, neće se desiti.
Gajenje žena u proleće je kao
gajenje neke kućne biljke.
Mislim o tome dok traćim
najkraći put od Lidla do Bulevara patrijarha Pavla.
Kakva smejurija od ulica.
Benzinska isparenja i mirisi roštilja, ti mirisi jeftinih roštilja i prokislog
luka, mešaju se u vazduhu.
Iznenada, zvoni mi
mobilni.
Propušten poziv je od
bivše podstanarke u roditeljskoj kući.
Sa gnušanjem odbijam da
joj se javim posle onih prstiju sa bojom fekalija otisnutim na zidovima
kupatila.
Bila je debela i uprkos
tome našla je tipa kome se podavala u automobilu skoro svakog dana. Negde tamo
daleko.
Te žene samo u mašti možeš
da voliš.
Neukusne su kao brda oko
ovog grada. Nisam probao da jedem zemlju. Kad sam bio mali, govorili su, da sam
jeo zid.
Očigledno je da ga nikad
nisam pojeo. Ja sam generacija Sedam patuljaka plus. Ne znam koliko mi još
ratova sleduje.
Da, ta sitna, mala zadovljstva…
Lepa žena pedesetih ili
već šezdesetih godina koja se slobodno vozika po gradu u svom malom crnom
automobilu. Dopada mi se samo u toj samoći.
Da li ona zna da je izgubljeno veče manje
izgubljeno kada nije u sobi? Koa što ja to znam.
Ili se i u njoj ova tišina
gomila poput đinđuva?
Нема коментара:
Постави коментар