Šetajući
jedno veče gradom, primetih u izlogu zlatarnice natpis: „Bušimo uši“.
Odmah
me je zagolicao. Ta stara praksa da se devojčicama (a može biti da se danas to
radio i dečacima) još nesvesnim svog tela nametne bušenje mlade kožice uha radi
kačenja đinđuva koje će privlačiti tuđe oko, probudila je moj mazohistički duh
za razjašnjavanje.
Bilo
je to, ako se ne varam, u Zlatarni Celje.
Bušite
uši, pitao sam ušavši u prodavnicu.
Dve
mlade žene ili devojke se trgoše. Jedna plava i druga brineta. Obe uskog tela i
visoke.
Da,
rekoše skoro uglas.
Ovde
ili negde u nekoj lekarskoj ordinaciji?
Ovde,
rekla je prodavačica zbunjeno. I dodala:
To
je laka intervencija. I brzo se obavi.
Primetio
sam da je imala ogromne minđuše na oba uha.
Vi
bušite ili lekar?
Ja
i moja koleginica. Sve je sigurno i higijenski.
Imamo
mali pištolj. Ja njime probušim uvo detetu, a koleginica mu odmah u tu rupicu
ubaci dezinfikovanu zlatnu zvezdicu ili,
po želji, neku drugu sitnu minđušu. To je potrebno da rupa u uhu ne zaraste.
Pogledao
sam diskretno plavu koleginicu. Nije imala minđuše, a rupice u uhu nisam mogao
da uočim. Bila je mlada, ne baš mlada, tako oko četrdeset godina i nosila je na
licu laki prezir, kao zaboravnost da skine šminku pre spavanja.
Za
koga je bušenje ušiju, upita tiho, gotovo stidljivo. Za vas?
Nasmejao
sam se:
Zar na takvog ličim?
Šta
mi znamo? Ima i takvih, dobaci crna zadirkivajućim tonom.
Kakvih?
Zrelih
muškaraca, reče, izbegavajući epitet stari,
koji žele da probuše uši. Uostalom, ne biste bili manje muškarac sa
probušenim uhom.
Da
li to boli, upitah.
Malo
i kratko, rekla je. Nije to ništa. To je bol koja se ne pamti.
Ne
znajući šta da kažem na besmislicu o pamćenju boli, upitah, gledajući sada bez
stida njene uši:
Vama
su bušili uši?
Zar
ne vidite, reče i okrete se koketno. Imala je okačene o uši četiri teška srebrne
kruga. Nisam mogao ni da zamislim kako je uspela da te, relativno široke
metalne krugove, provuče kroz rupice u svojoj koži. Ali, pomislih, svet mi se
već odavno otkriva neočekivanim slikama i potezima koji nemaju veze sa
zakonitostima postojanja. Bar ne zakonitostima dosadašnjeg.
Plava
zlatarka, očigledno joj beše dosadna naša rasprava, izađe napolje i, videh kroz
staklo, zapali cigaretu. Bila je u crnoj dugoj haljini, bez rukava, što je
isticalo bledilo i mekotu njene kože oko ramena i potpazušja. Prekrstila je
noge u kratkim sjajnim crnim čizmama.
Gledala
nas je kao da sam zauzeo njeno mesto i da samo čeka da joj ustupim parking.
U
prodavnici je bilo toplo, toplije nego što je neophodno.
Napolju
pak beše prilično hladno. Devojka napolju je cupkala i premeštala se s noge na
nogu kao da će se upiškiti.
Devojka
sa rupicama u ušima se pak odjednom osetila pozvanom da mi održi kurs o
složenosti ali i bezbednosti bušenja ušiju devojčicama koje će, jednog lepog
dana, kako reče, biti zahvalne roditeljima ili dekama i bakama, za tu malu
uslugu. Podsvest mi je govorila da je
sve ušlo u domen igre u kojoj se svi osećamo dobro. To je nešto kao zabranjena
ljubav u kojoj partneri, obično na daljinu, razmenjuju dvosmislene poruke koje
mogu ali i ne moraju da budu izdajničke i obavezujuće. Dribling srca, voleo sam
to tako da zovem.
Plava
je sporo dovršavala cigaretu.
Utom
se pojavio mali čupavi pas pred vratima.
Plava ga je posmatrala sa simpatijama, ali mu nije to davala do znanja.
Igrala
se sa njegovim iščekivanjem nežnosti. On je nekim šestim čulom osetio da joj je
simpatičan a ona se, očigledno, bojala direktnog kontakta.
Kad je najzad ušla u prodavnicu upitah je, šta ona misli, kad je najpogodnije
vreme za bušenje ušiju. Za unuku mog prijatelja, slagah (ta bar u priči se može
lagati veselo). I još dodadoh, nepotrebno, kako on misli da bi to trebalo
uraditi a detetovi roditelji nisu ubeđeni u to. Bakine minđuše, kaže, mora neko
da nasledi.
Tek
posle treće godine, reče stisnutih usana plava, moguće je uraditi rupice. Pre
toga ne, jer uši još sazrevaju.
Želeo
sam da je upitam zašto ona nije dozvolila da joj probuše uši.
Pitanje
je bilo pomalo indiskretno. Oćutao sam, ali pročitala mi je misao.
Da
sam to učinila, reče onim svojim odsutnim očima, ili tačnije da su mi to
učinili, postala bih nečije vlasništvo.
Možda,
rekoh, ali žena i treba da bude na neki način muškarčev drugi deo… Anima i …
Izbegavao
sam ružnu reč vlasništvo.
Pogledala
me je krajem oka.
Mislite?
Izašao
sam sa pomešanim osećanjima.
Uši.
Zlato
i srebro koje visi. Afrikanke bele kože.
Orijentalni
izgled koji zlato daje ženama.
Obred
bušenja ušiju kome je teško odrediti pravu, duboku svrhu.
Tradicija
ili nasleđeno mišljenje o nečemu što je ipak duboko intimno?
I
najzad, što sam se uopšte upetljao u bilo kakvu raspravu o stvarima koje me se malo
ili nimalo tiču. Moda se menja, ljudi i žene se menjaju a zlato…ni zlato nije
ono što je nekad bilo.
Mislio
sam o tome samo kao o komadiću života bivšeg i prošlog po izlasku iz
trgovinskog centra u kome se zlatara nalazila; mislio pa ubrzo zaboravio.
***
Posle
nekoliko nedelja prođoh ponovo pored te iste radnje sa žutim minđušama tankim i
lakim kao kap meda… Zastadoh.
Izvolite,
reče plavokosa prodavačica koja nije želela da bude bilo čije vlasništvo.
Očigledno me nije prepoznala.
Oko
vrata je imala nisku sivo belih rečnih školjkica. Ništa preterano, ali ipak beše
to kićenje gorde paunice.
Hvala,
samo razgledam, rekoh i osetih neko tiho zadovoljstvo. Pretpostavljao sam da
postoji konkretan razlog za njeno ukrašavanje. Takođe sam jasno osećao da to ne
mogu da budem ja. Možda niko jasan i stvaran. Bilo je to samo sočivo kroz koje
sva druga pitanja postaju jasnija. Uostalom, kako razumeti dugu prigušenost ljubavnog
života u nekoj osobi a zatim iznenadno bujanje želje, kao početka novog sveta u
kome postajemo bezvremeni, za malo čega.
Нема коментара:
Постави коментар