MILAN TODOROV: BELI, SKORO BELI KONJ

 

Te noći smo popili više nego obično i ostali na gazdinoj kamenoj terasi do ponoći, što nije bilo pametno jer je trebalo da vozim od Zadra do Novog Sada bar dvanaest sati po ondašnjim putevima.

Na tom letovanju je sve bilo nekako zbrčkano. Gazda, mlad, dežmekast plavušan izdao nam je svoj stan sa kojim smo stalno imali nevolje. Te nije bilo struje, te nije bilo vode, te je frižider slabo hladio.

Robertt sa dva t, kako se zvao gazda, rešavao je to kao Hamlet. Jednostavno se pravio lud. Ili se nije pojavljivao nekoliko dana krijući se u lokalnim pivnicama.

Čekao je da prođe vreme zakupa. Međutim, kad bih ga, a to je bilo retko i na brzinu, sreo, video sam da se plaši razgovora, da zna da je kriv i da nema nikakvog opravdanja za takve propuste.

Bio mi je, na neki način, simpatičan.

Zbog toga smo se, uprkos upozorenjima naših žena, to veče, poslednje veče, prilično nakresali.

Legao sam da spavam navivši mehanički sat da me probudi u četiri.

Tako je i bilo. Sunce još nije izašlo. Pio sam gorku crnu kafu spremljenu nekako na gazdinom rizično traljavom električnom rešou i mislio kako je celi život jedna vrsta bekstva od mora, talasa, nepoznatog života koji se kao nepromočivo biće kači za obale, za prapočetke života nadajući se da će se tako vratiti u beskonačnost, izbeći plimu smrti.

Na rastanku, gazda mi iznenada reče:

,, Oprosti prijatelju, ali ovo je sve njeno. Moje žene. Ja sam tu bio u početku samo kao, kako da kažem, ljubavni partner a onda smo dobili sina i on je sad na Novom Zelandu i mi smo kao dva kamena na obali. Čekamo, a ne znam što.“

Postideo sam se što sam mu zamerao na nedostacima stana.

Sasvim nepotrebno rekao sam mu da nam je u stvari bilo prijatno. Na maloj privatnoj plaži smo upoznali neku vižljastu crnu frizerku i njenog muža. Frizerka se ponudila da me ošiša. Prihvatio sam. Nije htela da naplati uslugu. Nisam imao objašnjenje za to. Letovanje je bilo ionako bizarno i zbrkano.

Ležali smo na istoj plaži sabijeni kao sardine u konzervi. Ta mala frizerka se sunčala kao girica u svemirskom tiganju. Bila je bez gornjeg dela bikinija i svoje male jabučaste grudi je nemilosrdno okretala, činilo mi se, baš ka mojim očima. Ali društvena obzirnost je uticala da se ponašam krajnje pristojno. Rekao sam sebi, zamisli svet bez pogleda na žensku lepotu u kojoj postoji samo opšteprihvaćena sreća. Umro bih od srca.

Ispričao sam to svojoj tadašnjoj ženi od koje sam se rastavio ubrzo posle tog nesrećnog letovanja.

Opasna mala, rekla je.

Zažalih što sam joj se poverio.

I sada, ne znam otkud mi to baš pade na um, opet razmišljam o olakom, skoro radosnom trošenju života, njegovih često sasvim nevinih strasti i olakih moći.

Mislio sam ipak o strasti.

Mogao sam da je osetim možda i ne odlazeći na to letovanje sa koga sam se vratio toliko slan da sam kuhinjskim nožem strugao naslage morske soli na svojoj koži.

Budalo, rekao sam sebi, niko te ne voli ili ne bar onako kako si želeo. Pomislio sam kako je uporište života jedino u sopstvenom telu, ali da ga je veoma lako i nehotice porušiti i biti kriv čak i ako taj život beše dat u tom vremenu nekom drugom, na radost, strast i zadovoljstvo.

Frizerka, reče žena kao da mi je čitala misli, šta je ona uopšte mislila dozvoljavajući muškarcima da je tako gledaju?

Ćutao sam, zadubljen u svoje misli. Ne volim nadmetanje žena. Svaka je lepa priča za sebe. U suštini, nisam znso šta da joj odgovorim. Počele su da me zanimaju jedino stvari koje mogu, makar za trenutak, da me učine srećnijim. Naravno da su to stvari koje potkopavaju čoveka. Taj izgovor za fokusiranje na sebe.

…A onda se, posle pola časa ili malo manje vožnje, na neosvetljenom i opasno krivudavom putu ispred nas pojavio konj. Uključio sam duga svetla, pa kratka. Konj.

Bio je nestvarno beo u svetlu automobilskih farova, apsurdan i divan.

Oduvek sam voleo konje, ali sam ih se plašio. Moj otac je bio službenik u seoskoj ambulanti i uvek bi pozajmljivao konje od strica da bi obišao neke zajedničke njive, koje, sećam se, behu pored pruge za Segedin.

Jednog junskog popodneva vraćali smo se sa ogledanja žita kada je počelo nevreme. Otac ih je s mukom zauzdavao. Propinjali bi se na zadnje noge pri svakom udaru groma. Konji su bili svetle dlake. U jednom trenutku iza stare ložionice kraj stanice izlete voz i mašinovođa, bog zna zašto, uključi sirenu. Onaj desno, svetliji konj i meni miliji i do tada mirniji, trže silovito napred i pokida kolan.

Ne znam šta je posle bilo. U svesti mi je ostao beli nežni konj koji  leti ravnim i pustim beskonačnim prostranstvom.

Posle sam saznao da se za takve bele, takozvane palomino konje u noći vezuje stara indijanska legenda po kojoj su oni duše koje nisu sa nama.

Beli konj u noći na drumu je, pak, opasna pojava.

Naglo sam prikočio.

Šta je, upita žena uplašeno.

Moram da odspavam malo. Da li si i ti videla konja?

Ne, nikakvog konja nisam videla na putu.