MILAN TODOROV: ŠOPING CENTAR

 

 

Ogromni kaktus, aloe vera, za koji mi je stara komšinica u poverenju rekla da je lek za sve bolesti i da ga ona i njen suprug piju kao čaj jednom ili dva puta godišnje – još je živa. Njenog supruga viđam kako sa štapom i ogromnom ručno šivenom torbom šparta po šoping molu jer je napolju, kako kaže, Sibir.

A kaktusi, pitam ga.

To je dobro pitanje, kaže i gleda me sivim senilnim očima; zatim odšepa ostavljajući mi bezbroj mogućnosti za nagađanje.
Verovati ili ne?

Suština života.

Oboje su prešli devedesetu.

A ja sam ove, u početku kilave zime, svoju alou ostavio da mrzne. Umesto da opna testira moje zdravlje, ja sam testirao njeno. Kad sam se opomenuo svoje greške primetio sam da je, sada već u velikoj saksiji, uz koren matorog kaktusa nikla mala aloe.

Pažljivo sam je tupim kuhinjskim nožem, za koji uzgred nikad nisam znao čemu služe, izvadio iz smrznute zemlje, presadio u malu saksiju i stavio u unutrašnji topli prozor. O staroj aloi nisam mislio. Život, draga moja, pripada mladosti. Posle nekoliko dana pogledao sam kroz onaj prozor na čijem parapetu se očigledno ugodno gizdala mlada aloica i  pogled mi pade na stari kaktus. Na tatu ili na mamu. Ne razumevam se u kaktuse.

Činilo mi se da mi je proradila  savest. Ukoliko je imam.

Izašao sam napolje. Bilo je ledeno, ali ne mnogo, pet ili šest ispod nule i to oko četiri sata ujutro kada se budim ne znajući zašto.

Saginjem se i otežalu saksiju sa matorim prenosim u zavetrinu kamenog zida.

Rekoh mu: Brate, šta ti bog da. Pritom sam se osećao kao da sam kužan. Nisam znao gde odlazi moj stid, ali sam mislio o hiljadama kvadratnih metara nekih podzemnih magacina u kojima jako duva vetar i užasno je hladno.
Malo sam verovao. Malo.

Nisam verovao ni u lek protiv smrti zvani čaj od aloe vere.

A nisam verovao ni u Veru. Odloženu devojku, koju sam nekad skoro voleo i od tada kao da odlažem svaku ljubav.

Što se kaktusa tiče činilo se da je sve u najboljem redu. Matori se dosta dobro držao a mladi je ćutke i srećno bokorio.

Tih dana sreo sam se sa vršnjakom iz gimnazije. Bio je lekar. Kao i njegov otac. Kao i njegov deda. Razmenili smo nekoliko beznačajnih rečenica o vremenu i porodici. Pitao sam ga kako je.

Operisao sam karotide, reče.

Znao sa, da su to žile na vratu.

Da li si prethodno osetio neke simptome?

Ma ne! U stvari, da. Kad bih pogledao u visinu počelo bi da mi s muti u glavi.

Otišao sam na dopler.

Lekar koji je bio moj učenik mi je rekao da moram odmah na operaciju.

I?

Taj mladi lekar, moj izdanak, spasao mi je život.

Istog dana zalio sam oba kaktusa. I mladog i starog.

Stari nešto kunja a i ne viđam više starog komšiju koga je aloe kao lek protiv smrti čuvala doskora.

Umesto toga, grešan, mislim o turskim sultanima koji su lek protiv smrti nalazili u spavanju u istom krevetu sa mladim, najmlađim sultanijama u svom haremu.

Nalazio sam se između nečega i ničega.

Moje mogućnosti su više nego skromne.

Koji izbor je bolji?

O zajednici kaktusa ne znam ništa. Šta ako me izneveri. Hodam onom istom rutom na kojoj sam sretao dugovečnog komšiju i mrzim svaki minut toga. Liči mi na hod u zatvorskom krugu.

Umesto njega tu su neki novi oblici na pokretnom stepeništem koje nikad nije laka vožnja. Uvek taj nepotrebni osećaj hitnosti. Zatim, ne znaš koga ćeš ugledati, sve te ljude i žene koje kupuju male luksuzne stvari (cveće, korsete, otmene čokolade, skupe lažne mirise velikog sveta) sasvim nepotrebne. Razumem. Svi pokušavaju da uzdignu svoj mali posrnuli život. Kao i ja, uostalom. Tako nas kupuju.

 

I najzad tu je i onaj mračni mladi čovek koji nosi torbicu (zgodnu za pištolj) iz koje upadljivo viri naslovna strana Politike sa ogromnom fotografijom Aleksandra Vučića. Mračni je uvek je isto obučen. Crno i sivo, nekada elegantno, ali sada zapušteno, skoro neuredno. Duboke, polutamne naočari iza kojih se vuče pogled krivca i zločinca. Svako veče je na drugom mestu, zavaljen u drugu fotelju. Taj bi ubio. Siguran sam. Ne znam zašto i kako. Ali ubio bi. Ili je ubio. Ovako ili onako. U mislima, priznajem, bliskim jeftinom uzbuđenju.  Da li sam ponosan na svoje neverovatno otkriće? Ne baš.

Ne znam kako ga obezbeđenje trgovinskog lanca već nije uhapsilo.

Greje svoju crnu dušu u ljudskoj močvari.

Svako ima svoj oblik terapije. Ovaj je, mislim, odabrao najbrutalniji.

Posle izvesnog vremena siguran sam da je ubio  mog starca i sad se krije u gomili nas, malo manjih zločinaca?

Moj stari kaktus, moj mladi kaktus, moja odložena briga i moja odložena ljubav i srce u svemu tome - bore se za blagoslov života.