Parkirao sam automobil prilično nemarno ispred super marketa u kome obično kupujem namirnice za večeru. Kraj dana je za mene uvek svečanost za koju, doduše, ne znam kako će se završiti, ali od nekog vremena volim te male, sitne trenutke.
Na pokrajnom zidu, kraj ulaznih vrata stajala
je, uvrnutog repa, smeđa mačka i neki korpulentni tip, otprilike mojih godina, u letnjim papučama drobio je ostatke zrnastog hleba govoreći mački da jede jer će samo tako biti
zdrava.
Zastao sam, maltene instinktivno. Čovek mi je bio poznat. Ne znam odakle. Reči
koje je izgovarao u smiraj dana delovale su na mene kao lekovita voda u mutnoj
bari svakodnevice.
Međutim, čovek me je pogledao
oštro i hrapavim glasom, u kome naslutih da je kavgadžija koji pije isključivo žestoka pića, upita me
prosto i neprijateljski.
Šta je hadžijo?
Zastadoh presečen.
On na to malo ustuknu.
Šta je video u mojoj
pojavi? Ulično osvetljenje je bilo solidno. Ipak, oko svetiljki kružno behu sve
gušći zastori magle. kao zasebne svetle sobice.
Lep prizor, rekoh mu da
prekratim neprijatnost.
I on se naglo promenio,
mada, osetio sam, lažno jer osetih ironiju u njegovom glasu:
Hranim ove sirotane, kad
nema ko bolji.
Nasmejao sam se. Nije bilo
ubedljivo.
Ušao sam u prodavnicu.
Kupio neke kobasice i sir i malo previše mekan zimski krastavac.
Čovek je još bio kraj
zida i gomiice bačene hrane. Mačka se udaljavala nezainteresovano.
Prođoh pored njega ne
osvrćući se.
Hadžijo, doviknuo mi je još jednom.Ovaj put drskije.
Nisam se osvrtao.
Otvorio sam vrata auta
tiho.
Osetio sam da je nesrećan. Imam, poput psa koji je istreniran da oseti drogu, oružje, novac sakriven u mračnim pregradama automobila na granici – njušku za nesreću. I klonim je se.
Otišao sam zatim u
Futošku, staru zanatlijsku ulicu, u servis mobilnih telefona. Naime, telefon mi
se, iznnada, zablokirao. Bio je napunjen, ali nisam mogao da ga uključim. U
radnji, srećom nije bilo nikoga, osim crpurastog mladića sa krupnim bademastim,
ali uplašenim očima.
Rekao sam mu o čemu se
radu. Ćutke je uzeo telefon, nešto nožićem petljao oko njegovih ivica i vratio
mi ga je:
Resetovao sam ga, rekao je
muklo, nekim akcentom koji je delovao arapski. Ipak sam ga razumeo.
Ako ne radi, dođi sutra.
Glas mu je bio mekan.
Izgledalo je kao da saoseća sa mojom banalnom nezgodom sa mobilnim telefonom.
Koliko sam dužan?
Odmahnuo je rukom.
Pružio sam mu stodinarku.
No, no.
Nije hteo da uzme.
Ako sutra… govorio je
loše.
Ili je Turčin ili
najverovatnije Sirijac.
Dan pre toga područje
Turske na granici sa Sirijom zadesila je strašna nesreća. Više od pet hiljada
ljudi, žena i dece, prema prvim procenama poginulo je u najsnažnijem zemljotresu
u poslednjih sto godina.
Paralele su nemoguće.
Jedna nesreća ne može da se
poredi sa nesrećom drugog.
Pošto je isteklo vreme za
uobičajenu predvečernju šetnju a putevi bili smrznuti i bez blata, krenuh ka
Dunavu i čardi na kojoj lovim crnog mačora sa plavim očima. Lovim ga već godinu
dana i stalno mi izmiče.
Imao sam kesu punu kostiju
čuvanih za njega.
Put je bio zamrznut, ali
nedovoljno. Neki mladić sa crvenim renoom najnovije generacije i dugim
upaljenim svetlima koje nije hteo da spusti projuri pored i zaspe me blatnom
prašinom.
Ipak stigoh nekako do
čarde.
Mrak, mala treperava
svetla na sporo pokretnoj vodi. Nisam želeo da ih gledam. I ona su, pomislih, neki izgovor.
Mac, mac, počeh najpre
tiho pa sve glasnije. Tišina kao more.
More…
Moja baba, Budinka,
putovala je brodom od Rijeke do Njujorka mesec dana sa bebom, mojim ocem u
naručju, starim svega šest meseci. Bilo je to 1913, godinu pre Prvog svetskog
rata. Brod se ljuljao. Dobila je morsku bolest, mala banatska ženica koja nikad
pre nije videla reku a kamoli okean i, razume se, nije umela da pliva.
Molila je saputnike da joj
spasu dete ako ona umre. To dete je bio moj otac. Onda ja.
Godinama sam u mraku
slušao Glas Amerike i sanjao o njoj.
Nisam znao zašto su se moj
deda i preživela baba vratili iz te obećane zemlje u Kraljevinu Srba, Hrvata i
Slovenaca 1928. Nije me to zanimalo.
Život kao statistika se
ipak nastavio.
1930 moj deda, sa dolarima
zarađenim u Americi, kupuje žito „na zeleno“ u Banatu, računajući na letnju
dobit. Zbog katastrofalne suše, žito podbacuje. Moj deda propada finansijski.
Usled stres dobija šećernu bolest. Ne leči se. Seku mu nogu. Prvo levu, pa
desnu. Umire usled gangrene.
1941 moj otac dobija poziv
za mobilizaciju. Uzima konja iz štale i odlazi na mobilizaciju u Stalać. Sedmog
aprila 1941 godine komandant bataljona u kome se nalazio predaje ih nemačkom
oficiru. Ovaj naređuje da ih sve potrpaju u stočne vagone i deportuju u logore
u Nemačkoj.
1945 logor u kome je moj otac
oslobađaju Amerikanci. Postrojavaju zarobljenike. Ko hoće u slobodnu zemlju
Ameriku neka stane desno. Ko hoće u Srbiju, na levo.
Moj otac se vratio.
Da li je moja baba bila
srećna?
Ne znam.
U porodici se nije pričalo
o sreći.
Nismo izvlačili lutriju, igrali
loto.
Živeli smo domaći život... Prostor za disanje, privatni trenuci i obične stvari koje vise okolo i koje lako prekoračujemo.
Zašto ovo pričam?
Juče sam u novinama
pročitao da su srećne žene lepe i da žive duže.
Meni su, izvinjavam se,
lepe i nesrećne žene i nesrećni ljudi; i nesrećne životinje su mi nekako draže.
Crni mačor se nije
pojavio. Umesto njega bačenim kostima prišunjala se skotna žuta kujica, uzela
komad mesa i pobegla u ogoljeno šipražje uz reku.
Na proleće, biće mladih.
(Ilustracija: Džon Dankan, Sreća)
Нема коментара:
Постави коментар