MILAN TODOROV: OBRNUTI POGLED

 

 

 

Postoji taj neki obrnuti pogled koji ponekad  tačnije oslikava svet od uobičajenog.

Šetajući šoping molom slučajno sam podigao glavu i ugledao sebe i ljude i žene oko sebe kako hodaju po staklenoj kupolu iznad svojih tela. Sve je bilo potpuno verodostojno, ali postavljeno naglavce i bezmalo astralno. Čak su i oni divni, pomalo smetene radnici obezbeđenja u svojim crnim uskim odelima, sa belim licima pogrebnika, šetali naglavačke. I kao da je to, taj iznenadni vizuelni poremećaj položaja ljudi i stvari dodao nenadano versko čudo visoko tehnološkoj slici sveta.

Istovremeno sam primetio da plafon šoping mola liči na stubove u nekakvoj katedrali.

Sve je bilo izokrenuto. Hrist je isterao trgovce iz hrama a mi smo ih primili nazad.

Setih se majurskog popa koji je voleo bele golfove. Kad bi registrovao novi anđeoski automobil u policiji su za njega imali spreman đavolov broj na registarskoj tablici: NS 666.

Ali, znamo da postoje i obrnuti pogledi. Ako bog sve gleda odozgo onda je župnik mogao da vozi svoj beli golf sa beskrajnim mirom, jer bogu su brojevi 666 na tablici n njegovog automobila  izgledali kao bezazleno 999.

Sve vreme se, izgleda, pogrešno učimo negovanju mržnje i zločina.

A poput kocki leda zaboravljenih zimi u dubokom ledu frižidera, sve nas još čeka.

Svet nije gotov. Njegova supa se krčka. Kuća je zapaljena. Na klackalici vremena su s jedne strane nesreća a sa druge jadna, mala sreća, koju unapred žalim jer je mala.

Sreća kao koještarije u vidu mišljenja da su, recimo, crvenokose žene strasnije ljubavnice.

Ko uistinu može izmeriti strast?

O sreći znam koliko i o Marijinom uznesenju.

U biblioteci u kojoj sam naručio knjigu o Aristotelovom tumačenju sreće nameran da napišem neku dužu prozu o sukobu antičkog prihvatanja sreće kao ličnog i telesnog i hrišćanskog negiranja sreće na ovom svetu, bibliotekarka, sama kost i koža, gledala me je podsmešljivo. Njen pogled kao da je govorio uzmi tu knjigu brzo, hoću da nastavim da gledam omiljenu seriju na televizoru koji je visio na naspramnom zidu u holu biblioteke.

Te serije, bar onoliko koliko sam imao stomaka da ih gledam, imaju sledeći scenario.

Tip ima devojku mlađu od njega 23 godine (sic) i kaže da više nije srećan kao u početku. Ona, jeste.

U čemu je razlika, pitao sam se,  ne misleći na razliku u godinama jer smatram da to u vezi dvoje ljudi ne igra veliku ulogu, bar ne u početku.

Zar nisi primetio da sve truli? – kaže tip koji mi postaje poznat. Zimski, prisilno zreo paradajz, pa i krastavac. Jaja koja pucaju na blago hvatanje rukom pred tiganjem. Sir, ukoliko nije preslan i nejestiv, kvari se posle dva dana.

Brate, smert opasno rovari a mi toga nismo svesni.

Prepoznao sam ga.

Bio je petnaest godina mlađi od mene.

Opštio je sa ženama u starim trulim automobilima koji su strašno trošili pri uključenom grejanju. I radio je to uvek na zgarištima slučajno spaljenih trgovina i magacina, kao i na ruinama propalih fabrika uz veliki rečni kanal.

Opsedalo ga je propadanje, uostalom kao i mene.

Devojke i žene nisu marile za to.

Smatrao sam da je njegovo nezadovoljstvo fingiranje i, šale radi, rekoh mu da mi prepusti svoju najnoviju ljubavnicu.

Ja nemam ljubavnicu, trzao se.

Najzad je prihvatio igru.

Jedino je pitao: na koliko?

Dva ili tri puta, rekao sam sad sluteći da sam se zeznuo. Stvar je prelazila okvir lake i neobavezne zabave dokonih ljudi.

Pitaću je, obećao je sasvim ozbiljam.

Razume se da sam strepeo od odgovora. Ali sam sam kriv,.Odjednom se, možda ne baš kao kod Kundere ali slično, šala pretvorila u zbilju.

Nisam ništa znao o njegovoj ljubavnici, osim da je bila veoma mlada, Ali, šta to znači? Tamna strana Meseva.

Znao sam samo da ne smem da plivam u toj vodi da se ne bih udavio u drezgi i mulju.

A da ronim? Kao žaba, recimo. To je odlično. Biću žaba, odnosno žabac i kreketaću i naduvavati se kao žapci na lokvanju u avgustu.
Ali beše februar. Ciča zima. Steglo.

Trošim gorivo kao lud, kaže mi ta moj prijatelj koga sam, ne znam zašto, zvao Gorki.
Grejem auto da se naša mala ne smrzne.

Naša, pomislih i trgoh se. Brilijantan am  da sbe dovedem u ćorsokak.

Zar je riba već u lepljivoj foliji, smrznuta u frižideru?

Ipak, nije još bila. 

Kad smo se ponovo sreli reče mi da njegova dragana ne želi ni da čuje za tako nešto.

Šta te privlači na ta mesta truljenja, paljevine i propasti, brate?

Ne znam. Prija mi. Tu sam najsigurniji.

A devojka?

Ne voli. Ali, nema izbora. I njoj vreme prolazi.

I tako smo mi pričali, uz čašicu vina u podrumu. I vreme je prolazilo svima nama.Malo sećanja na prošlost i malo strepnje od budućnosti. 

Gorki je počeo da na buvljaku kupuje onu popularnu indijsku vijagru zvanu kamagra.
Deluje, rekao je, samo malo zuje uši i budeš crvenokožac.

Dobar si, Gorki, rekoh, umrećeš od dobrote.

Kako ti je tada?

Mutno je, rekao mi je. Ali ne preostaje nam ništa drugo. Samo uporno traženje sreće.

Da, rekoh mu,  treba tražiti, stalno tražiti. Postoje tolike neistražene lepe stvari. Mislio sam na one obrnute staklene plafone. I na mogućnost da ako stvar samo malo izokrenemo možda poletimo.