„Pre dve hiljade godina na Zemlji je
živelo ne više od pedeset miliona ljudi. Oni su živeli sedam stotina, pa i
hiljadu godina, te je jasno da je njihova duša, posle smrti, mogla da se
nastani u nekom drugom telu. Za svaku dušu umrlog postojalo je jedno novo i
živo telo. Ne više! Ali, danas...danas nas ima više od sedam milijardi.
Međutim, broj duša ne može da se povećava. Taj broj je“ – ponavljao je majstor
tatua Podmanicki, pokušavajući mladoj
klijentkinji da obrazloži svoju teoriju o reinkarnaciji – „konstantna, te je
duša sada prinuđena da se deli i cepka, ne bi li nastanila sve te silne
novorođene.“
Majda je shvatala, ali je ta priča
starog majstora tetovaže, nije nimalo zanimala. Samo je želela tetovažu na
intimnom delu, koju niko, osim „izvođača radova“ i osobe kojoj dozvoli da joj
se toliko približi, neće moći da vidi. I da bude nešto trajno, tako, nasmejala
se: za sva godišnja doba.
„Uveravam vas, draga moja gospođice,
da u osnovi nesreće današnjeg sveta leži hronični manjak duše. Složićete se da
je tako?“
Majda pogleda na sat. Nije joj se
nigde žurilo. Bogdan je radio do četiri, ali je dolazio kod nje već oko tri, ponekad i ranije. Zna se i
zašto. Da njegova supruga, sa kojom ima čak troje klinaca, ne bi posumnjala.
Pošto mu ništa nije odgovorila, nego
je samo nastavila da prelistava album sa svim mogućim tattoo obeležjima sveta,
majstor se lecnuo. Da li on, koji s pravom zna mnogo o ljudskim, pa i ženskim
telima, jer tetovažu radi u velikom gradu, na muškarcima svih rasa i ženama
svih profila, zaista zna išta više o seobi duše posle smrti, o preporađanju i
beskonačnosti, da ne kaže besmrtnosti duha? Mogao bi, kada bi sebi laskao, reći
da je radeći tetovaže sa budističkim i hindu motivima, duboko zaronio i u
filozofiju reinkarnacije. Međutim, šta je to bez sopstvenog iskustva? U
stvarima koje se tiču onostranog nije dovoljno osloniti se na pisana ili crtana
svedočenja. Ona mogu da budu plod uobrazilje, straha od potpunog nestanka,
želje da se bude upamćen po nečemu ekstremnom a izmišljenom, puka doza
hvalisanja i tetošenja jadne sudbine.
Listajući katalog sa slikama za
tetovažu, Majda je postajala ljuta na sebe. Zar je moguće da ljudi pristanu da
im neki šizofreni majstor tatua ko zna kakvim iglama koje on sad, naravno, zove
laseri – iscrtava njihovom sopstvenom krvlju ovakve stupidarije po telu.
Bilo je tu, u tom malo već zarozanom
katalogu, zaista svega. Od onih smešnih, starovremenih motiva, koje više niko
ne stavlja, poput oblih podatnih kurvica za mornare, preko religioznih simbola,
do anarhističkih, gej ili rasističkih crteža i poruka. Bilo je tu tušta i tma
zmajeva, zmija, škorpija, leptira, riba, guštera, lavova, mačaka, žirafa,
slonova, jelena, mudrih sova, puževa i vukova koji bi obavezno zavijali na pun
Mesec.
Razmišljala je da priupita vlasnika
tattoo studija koje crteže on preporučuje, naročito za intimni i osetljivi deo
tela, ali znala je da se neće odlučiti ni za jedan koji bi joj on, eventualno,
savetovao. Jer, poruka koju ona hoće da ispiše na sebi, mora da bude originalna
i neponovljiva, da je se nikada ne postidi, da pokazuje da ona ne pripada
nikome osim samoj sebi i Bogu i, što je najvažnije, da ne prašta licemerje. To
je, zapravo, najvažnije. A da ispiše: Samo Bog oprašta. Nasmejala se. Ne, neću
nijedno slovo. Hoću da moje telo sve kaže samo sobom, onome kome je stalo do
mene.
Iznenada pade joj na pamet da bi njena
poruka morala da bude dvosmislena. Na taj način sebe nikada neće izlagati
opasnostima. Muškarci su skloni grubostima. Što je žena nežnija, muškarci
postaju grublji. Kao antipodi. Nije mogla sebi to da objasni.
I Bogdan. I on je takav, samo se još
vešto skriva iza maske uspešnog poslovnog čoveka, patrijarhalne glave porodice
koja eto ponekad poželi da mu neka devojka, mlađa bezmalo duplo od njegove
žene, zavuče prste u bokserice.
„Da, draga moja gospođice“ – prenuo je
vlasnik studija – „tu ćete sve naći, osim sebe. Pokušajte prvo da shvatite ko
ste vi i šta predstavljate, pa ćemo lako odabrati šaru.“
Nazvao je moju odluku da postanem
trajno obeležena – šarom, pomisli s prezirom Majda, ali ne reče ništa. Ovaj
matorac je potpuno lud. Njemu se, jasno je, odavno ne diže. Tolika tela na tom
veštačkom kožom presvučenom sivom medicinskom ležaju!
Koliko može da ima godina, zapita se u
istom trenutku majstor posmatrajući je u ogledalu. Ogledalo je bilo specijalno
i većina posetilaca ga se plašila. Odraz u njemu je bio kao pogled kroz snažno
uvećanu dioptriju. Posmatrajući mnoga
tuđa tela u njemu mogao je da vidi i ono što stranke svakako nikada pre nisu
videle na svom telu. Jer, mogao je da vidi ono što će sa tim telom, pa dakle i
njegovim vlasnikom (ako je iko uopšte vlasnik
nečega tako propadljivog) za koju godinu da dogodi: tek naznačenu boru,
crnu pupeću ružu mladeža, pigment koji se pretvara u nešto što ne bi trebalo da
bude, tkivo koje postaje fluidno i nepouzdano, crvene i modro plave žilice koje
izbijaju iz strašnih pustopoljnih dubina organizma u svoj pretećoj i gruboj
egzistencijalnoj funkcionalnosti. Video je, svaki put, kada bi mnogostruko
uvećao delić kože klijentkinje, kako se smrt, pretvarna i još skoro lepuškasta,
prikrada kroz vidljive i nevidljive pukotine, kroz pore godina, smerajući da
vlasnika zaskoči jednog dana, skoro iznenada, ali definitivno. I to je bilo
poražavajuće u ovom njegovom poslu takozvanog ulepšavanja. Zato mladu ženu, još
nesigurno smeštenu u fotelji (ona se još predomišlja, svakako) samo upita:
„Koji deo dela ste, zapravo, hteli da
tetovirate?“
Ćutala
je nakratko. Nije mogla da pretpostavi koliko mu je godina. Bio je star, to je
nesporno, ali nije se to još sasvim jasno uočavalo na njegovoj pojavi. Mogao bi
da ima preko pedeset.Teško joj je bilo da ga zamisli u mladosti, to njegovo
zgaslo oko, koje je toliko toga, intimnog a tuđeg, već videlo. Da li je i on
patio? Naravno. Zar bi se bavio ovim neizvesnim poslom na ivici zakona i
morala? Da li je postao svoj kada je odlučio da pređe s onu stranu patnje i
prizna da ga je život porazio? To, ipak
nije mogla da dokuči. Zato odluči da bude drska.
„Venerin breg“, reče gledajući ga
pravo u oči. „To sam mislila prvo da tetoviram! A posle, ko zna...“
Majstor Podmanicki nije bio
iznenađen. Ili se bar pravio da je ravnodušan.
„Pubis“, reče zamišljeno. „U redu,
gospođice.“
„Da li je to nešto skaredno?“, upita
Majda sada već rešena da razgovara bez skrupula. „Da li je potrebno da vam
pokažem?“
„Ne“, reče Podmanicki odlučno a mirno,
„pripremiću taj vaš prostor kad se odlučite za sliku.“
Majda htede da se nasmeje. Umetnik
tatua je to njeno međunožje, zbog koga su toliki muškarci bili spremni da u
transu daju život, nazvao „prostor“!
Dobro, reče sebi pošto je duboko uzdahnula.
Neka to bude prostor. Šta drugo? Verovatno je to i za Bogdana samo prostor.
Useljivi prostor na određeno vreme. Ušuškana devojačka garsonjera koja ga
sklanja od pogleda i u kojoj uživa iz čistog muškog luksuza i mužjačke
nezasitosti.
„Dakle?“, upita je Podmanicki, „da li
ste dobro razmislili? Znajte, da će vas ono što sada uradite sa sobom obeležiti
za ceo život. Imajte na umu“, dodade još
osmehujući se, „da je ceo život pred vama. To sada vama deluje kao fraza, zar
ne“, upita je.
Ona je prebirala kolorisane strane.
Ali, to zaista - pomisli majstor Podmanicki - i jeste fraza. Šta znači ceo
život pred nekim ukoliko je, zahvaljujući seobi duše iz tela u telo, život
večan? I ponovo pomisli da će to saznati tek onda kada svojom smrću porekne tu
istu večnost, beskrajnost života sopstvene duše.
„Ne mogu da se odlučim“,reče mlada
žena. „Pošla sam ka vama sa potpuno jasnom odlukom u glavi, a sada ne mogu da
izaberem ništa što bi me zadovojilo.“
Majstor tatua naheri glavu. Znao je šta
znači ta neodlučnost. Nesigurnost puta. Nemogućnost trajnog vezivanja. Znao je
mnogo takvih žena. Jednu, zbog koje danas radi ovo što radi. Iz prazne učivosti
je upita:
„Da li ste želeli nešto konkretno,
nešto, kako bih rekao, opredmećeno?“
„Ne“, reče mlada žena sada sasvim
odlučno, „nije to bilo ništa direktno, nego više kao uverenje da stavim na sebe
nešto što će biti samo moje. Ako me razumete...“
„Naravno, gospođice, to ste izvrsno rekli“,
primetie majstor Podmanicki. „Samo...“
„Samo?“, podiže majda svoje pažljivo
očupane pa iscrtane obrve.
On htede da joj ispriča do kakvog je
zaključka došao analizirajući sva ta tela po kojima je pisao ili slikao ovo ili
ono, ali je samo upita:
„Draga“ - i ona tada oseti jasnu
distinkciju u tom njegovom oslovljavanju – „ko će naseliti tolika bezlična,
pusta telesna prostranstva?“
Ona ga više nije slušala. Želela je
samo da što pre ode. Uskoro će tri. Još će stići da se istušira hladnom vodom i
naježena sačeka da Bogdan dva puta kratko i jednom dugo pozvoni na vratima.
Iznenada pomisli, možda bih mogla i da
ostanem na tom mekom krevetu kod majstora tatua. Što da ne? Pod uslovom da je
on još muškarac, da li bih ostala? Možda, pomisli, možda bih ostala.
Sad je samo još trebalo odlučiti se.
Podmanicki to oseti, oseti da joj njegova nepomičnost samo odmaže, te joj
lagano, skoro neosetno, svojim jakim tvrdim kažiprstom pređe preko nadlanice
pod kojom su se razlistavale šarene zvezde tetovaže.
(iz zbirke "Telefonski imenik mrtvih pretplatnika", Arhipelag, Beograd, 2019)
Нема коментара:
Постави коментар