MILAN TODOROV: DEVOJKA NA MOSTU

 

 

Svi mi pomalo živimo i u drugima. Uglavnom toga nismo svesni. Nema čula kojima bismo mogli da to registrujemo. Tek, dogodi se, neočekivano.

Podmirio si sve dnevne potrebe. Naravno, nisi u potpunosti zadovoljan. Ima mnogo toga nerazjašnjenog.

Nije sve rešeno uobičajenom molitvom pre spavanja:
Oče naš, iže jesi na nebesi, da svatisja ime tvoje kako na nebesi tako i na zemlji…

Molim se na mrtvom jeziku za život svojih dragih i sebe. Ne znam kako se to računa na nebu. Oprostiće onaj gore, iako zna da sam nevernik koji mu se moli celi život pokušavajući da odgonetne otkud mu, bezmalo svaki dan, nekakva snažna a nejasna, često neizazvana nečim, unutrašnja nelagoda.

Vozio sam u kasnim večernjim satima mostom Slobode prilično slobodno. Išao sam, čini mi se sto dvadeset, iako mi se nije žurilo. Znao sam da tu nema policijskih radara i da je taj komadić autoputa solidan. Nisam jurio zbog toga što mi se žurilo kući. Naprotiv, često odlažem dolaske u svoju kuću

da bih što duže slušao grad u noći.

Da li se moli?

Da li kune?

Da li pati?

Da li voli? Ako voli, da li je to namenjeno nebu ili zemlji?

Postoji, naime, zanimljiva filozofska dilema u vezi sa ljubavlju a time, vrlo neposredno i sa srećom.

Stari Grci (ah, behu veoma stari, neki imahu čak i po pedeset godina, te jeđahu ležeći!) zahvaljujući Aristotelu zavoleše hedonizam, blud i pederluk.

Trajalo je to, bogami, podosta. Nisam im merio.

U svakom slučaju beše to po Aristotelu raj na zemlji. Toliko sam ja shvatio. Njihove oči, a i guzice, behu ipak zabačene unazad i oni su, hteli ne hteli, gledali u nebo.

Na nebu se pojavio Bog. Rodilo se, uz ogromne porođajne muke, hrišćanstvo koje je proganjano i mučeno, ipak najzad pobedilo mnogoboštvo i proteralo zemaljsku sreću u katakombe urbanog, danas neverujućeg sveta.

Spodobe u crnim odeždama i kapuljačama iste boje uveravahu nas da je apsolutna ljubav samo ljubav prema bogu. Sreća ne postoji na ovom svetu bez boga. Sreća postoji tek posle muka i nesreća ovog sveta na onom svetu.

Na nekih stotinak metara udaljenosti primećujem zaustavljeni automobil sa uključena četiri migavca na sporednoj, zaustavnoj traci. Ta traka, kao što se zna, ne koristi se tek tako. Samo u slučaju velike opasnosti.

Instiktivno sam usporio. Imam taj jebeni osećaj za gubljenje. Stvar prirode i društva, šalio sam se kiselo.

Dešavalo mi se ponekad, uglavnom pre sadašnjih dana, osećanje trijumfa, verovatno svojstvenog mladosti koja se propinje, ali bih brzo posle toga imao predosećaj, dakle ne još osećaj da ću na kraju ipak izgubiti; kao što je, po pravilu, uvek i bivalo.

Ne znam uzrok tome. Možda su hrišćanski teolozi, ne verujem pisci i prepisivači Biblije, jer ne nađoh to ni u Starom ni u Novom zavetu, krivi za to.

Moraću da se vratim čitanju svete knjige, kao što to čine osuđenici na smrt, pomislih jetko.

Pored svetlog automobila, na tankoj metalnoj gredi koja je delila put, stazu, most, sigurnost od provalije reke primetih mladića i devojku. Usporio sam skoro sasvim, jer je devojka jednom nogom opkoračila ogradu.

Nisam tip koji se meša u sve kao majonez.

Da li da stanem?

I šta tada?

Da li da trubim?

Taman posla. Samo bih pogoršao situaciju.

Da li da obavestim policiju? Ali, šta oni mogu u slučaju ljubavnih, kao što sam pretpostavljao, nesporazuma?

Nisam bio raspoložen da saznam o čemu se radi.

Ipak sam utišao radio u kolima (dakle hteo sam da čujem o čemu se radi, ako mi učesnici događaja to priušte) i čuo mladića koji je, za mene neverovatno, odviše glasno ponavljao devojci:
Skoči, ako hoćeš!

Niko ne zna tuđe namere. Šta je on time hteo da postigne.

Možda kontra efekat?

Šta ona ako je oklevala?

Uglavnom, prilično uznemiren, dodao sam gas, skrenuo desno ispod stare tvrđave u kojoj se nalazila kasarna u potpunom mraku. Tamni kaiš puta sa nekoliko opasnih okuka i mračna vojna kasarna i mračno februarsko nebo koje je najavljivalo ledenu kišu iznova

Oče naš

Iže jesi na nebesih…

Ali, kako zaboraviti?

Divlju snagu olako izrečenih reči.

Vožnja ka sigurnom utočištu zvanom dom pretvorila se, mimo moje volje u svedoka u milost i nemilost slučaja ili sreće kako bi rekao dobri stari Aristotel (živeo je, uzgred, 62 godine).

Okrenuo sam volan energično i vratio se na most sa desne strane. Oko sredine sam usporio. Na drugoj strani se već stvorila gužva. Pređoh u Novi Sad i sada se uputih istom linijom kao i prvi put kad sam uočio moguću tragediju.

Zaustavih se ispred nekoliko automobila čiji su vlasnici nešto uzbuđeno razmenjivali između sebe i pogledavali u mirnu površinu reke.

Šta je bilo sa tom devojkom? – upitah.

Da li je skočila?

Onaj mladić, prepoznao sam ga, je klečao, dizao sklopljene ruke ka nebu i mrmljao nešto kao Ubiću se, majke mi.

Neko je rekao:

„Čekaj, dečko.  Sad će policija i Hitna pomoć. Uvek kasne.“

Pogledao sam ga. Nisam ga mrzeo. Na neki užasan način osetio sam se povezanim sa njim. Da li je tu vezu podstakla ideja da je ljubav prema srodnoj duši teška i da na kraju uvek ostanemo sami.

Uzalud sam posle danima, u crnoj hronici lokalnog Dnevnika sa strepnjom čekao vest o pronađenom telu utopljenice stare oko trideset godina.

Živa je!

Sigurno je živa.

Sve je to bio san februarske karnevalske noći, zar ne?

Ipak, mučilo me je pitanje zašto me je proviđenje učinilo svedokom, pa na izvestan način, mislio sam, čak i saučesnikom tragedije, ubicom nevine devojke.

Ali, možda se mladić, sve vreme dok su bili zajedno, samo igrao njenim osećanjima, kao što sam i ja ponekad, doduše retko (to ne opravdava!) činio. U tom slučaju sam i ja upetljan u to.

Kako sam glup, pomislih. Stariji si od Aristotela i trebalo bi da znaš kako su svaki muškarac i svaka žena koja živi na ovom svetu – u vezi.

Nepovređeni ili, na kraju, smrtno ranjeni. Ljubav nikad nije sigurnost, kažu terapeuti. I još: Kad se osećaš najsigurnijim, tada si najranjiviji.

I oprosti nam grehe naše

Kao što i mi opraštamo

Grešnicima našim…

Kako je potrebno uskladiti ove reči sa svakodnevnim zakonima da bismo imali poverenje jedno u drugo.

Spavao sam loše, rekoh već. Odnosno, spavao sam malo. Probudio sam se opet oko četiri izjutra i  ako kažu da je prvo na šta pomislite kad se probudite istina onda je istina da sam pomislio:
Bože, kako mi nedostaje tiha, dobra, mirna, nemirna ljubav?!