MILAN TODOROV: OVA I ONA STVAR

 

 

 

Provlačeći se kroz gusti špalir muškaraca i žena ispred nekadašnjeg Doma kulture a sada Sokolskog doma osetio sam miris nekog posebnog građanskog adrenalina pomešanog sa mirisima skupih noćnih damskih parfema, pomalo odocnelih, ali vrednih poštovanja.

Slučajno sam parkirao automobil blizu ulaza u to zdanje u kome se već više godina nalazi Pozorište mladih. Za njega su me vezivale mnoge uspomene iz starog veka mog života. Glumci tadašnjeg Lutkarskog pozorišta kojima sam poveravao uloge u radio kabareu godinama računajući da oni sve svoje umeće unose u glas dok deci lutkarskim igrokazom pričaju priče. Olja Vojnović, sećam se bila je predobra i prelepa. Pa debeljuškasti Siniša, zatim izvanredni Ratko, od koga se nisam nikad oprostio kako je trebalo a video sam ga, poslednji put, u teškom kožnom mantilu, oslabljenog bolešću kako uzdignute glave prelazi zebru od zgrade nekadašnjeg radija do zgrade vlade Vojvodine koja mu je obezbedila Brod teatar.

Okrenuh glavu i videh na musavoj oglasnoj tabli pozorišta da je večeras u 19 i 30 minuta premijera komedije Revizor.

Aha, stari dobri Gogolj. U nekom spahiluku se pripremaju za najavljeni dolazak revizora koji će oceniti učinak lokalne vlasti koja sve preduzima da revizoru uđe pod kožu: hvale, pokloni, iće i piće, udavače, novac, uvlačenje u guzicu…

Pomislih, živimo vreme matrica. Ja sam ono što je neko već bio.

Nušić je napisao Sumnjivo lice na osnovu obrasca Gogoljevog revizora. Najzad, odnosno pre svega, svet naše komedije se najčešće dešava kao koemdija zabune.

Ti si onaj koji nisi ili se izdaješ za nešto i nekoga kome nisi dorastao.

Reditelji koji su zauzeli pozorišta na tu foru imaju zadatak, ne kažem lak, da uz pomoć glumaca obrazac poltronisanja i korupcije prevedu na jezik naše društvene i monopolitičke stvarnosti.

Kivan sam na njih. Oteli su piscima pozorište.

Došao sam do svog automobila i uključio poziciona svetla. Odmah se iza formirao red vozila spremnih da uskoče na moje dotadanje mesto. Osetih u magnovenju kako mi i ta mala, banalna i lutkarska uloga u pozorištu gradskih pajaca pruža mogućnost da budem neko važniji nego što jesam. Stao sam da oklevam sa izlaskom. Vezivao sam pojas polako. Onda sam uključio radio. Nisam bio zadovoljan izborom muzike i tražio sam odgovarajuću stanicu. Sve su prenosile Putinov govor i Bajdenov odgovor. Neki lik u crnoj Korsi je strpljivo čekao. Dadom mu znak sa četiri migavca da bude strpljiv. Video sam kako ljutnja na njegovom licu nestaje kao brijačka pena pod tušem tople vode. Ako budeš i dalje građanski pristojan, ti ćeš biti taj kome ću osloboditi dragoceno mesto u centru grada, mesto koje se može koristiti samo sat vremena, ekskluziva, preimućstvo blizine pozorišta. U retrovizoru sam video kako moja ideja deluje. Tip je smirivao ženu. Meni je mahnuo prijateljski kao da mi poručuje da će čekati koliko me volja samo da dobije to mesto.

Ponavljam, mesto je bilo samo kakvo se poželeti može. Skoro da mi je bilo žao da ga napuštam, ali i meni je vreme isticalo. Međutim, nisam smeo da mu to pokažem. Osim toga, njegova naklonost ka meni je sa mojim oklevanjem samo porasla. Petljao sam oko mantila i tražio mobilni koji mi je upravo zazvonio. Iza lika u crnoj Korsi se pojavilo još nekoliko automobila, među  njima, koliko sam mogao da osmotrim i nekoliko ogromnih crnih četvorotočkaša sa kupljenim slovima na tablicama. Jedan, blizu, imao je registraciju BG0022CM.

Dok sam isparkiravao pomislih kako je reditelj večerašnjeg Revizora imao hiljadu divnih primera naše tradicionalne poltronske uslužnosti.

Vratio sam se kući docnije nego što sam planirao i setio se da sam i ja jednom pre više od deset godina imao ideju da parafraziram na naš moderni način Čehova i njegovu tragikomediuju zvanu:

ČINOVNIKOVA SMRT.

 

Evo tog pokušaja:

Jednog divnog dana jedan isto tako divan činovnik, Jovan Dimitrijević, u jednom divnom srpskom ministarstvu, pohitao je u klozet da se olakša.

Kad se najzad dokopao te divne prostorije u kojoj je tiho klokotala voda u kotlićima i citrusno miomirisao antiseptički sprej, naš mali činovnik je bio na vrhuncu sreće. Još pet godina do penzije, pevušio je u sebi. Valjda će izdržati ova sirota država još toliko? Kad odjednom...U pripovetkama se, veli Čehov, često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci, pa dakako i Čehov,imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Negde na polovini zadovoljavanja svoje fiziološke potrebe, naš činovnik se, vođen ko zna kakvim vražjim porivima, a možda i sasvim nehotice, okrenu na levu stranu i na svoju nesreću ugleda nad pisoarom do sebe pognutu priliku u sivom odelu, u kome , gle čuda, prepozna ministra iz jednog od najvažnijih državnih ministarstava.

U prvom trenutku činovnik se nije nimalo zbunio, pa ipak kad je obavio nuždu, pogleda opet u stranu i vide mlohavo, zacrvenjeno lice državnog ministra u, činilo se, uzaludnom pokušaju da pronađe nešto u pantalonama.

„Video sam nešto što nije trebalo videti“, pomisli činovnik. „Moram mu se izviniti“.

I dok su, opet uporedo, prali ruke u šumnim i mirisnim umivaonicima, naš mali činovnik gledajući meko belo lice državnog sekretara reče:

- Izvinite, gospodine ministre, ja sam se slučajno okrenuo prema vama dok ste mokrili. Izvinite, molim Vas!

- Molim, molim...

- Oprostite. Verujte, nisam hteo...

- Ta pustite, molim vas...

Činovnik se zbuni, poče da proverava dugmad na šlicu, jedno beše zaista u pogrešnu rupu udenuto. Otada ga poče mučiti nespokojstvo. Potrča duž hodnika za ministrom i opet ga oslovi:

- Ja sam slučajno okrenuo pogled, gospodine ministre...Izvinite...jer sam...sasvim...

- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio a vi stalno istu pesmu! – odvrati ministar a donja mu usna zadrhta od ljutine.

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli naš mali činovnik podozrivo zagledajući ministra. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo...da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam video...Ako sad ne pomisli, posle će pomisliti!

Kad je došao kući Dimitrijević ispriča ženi šta mu se dogodilo. Učini mu se da je žena suviše lakomisleno gledala na celu tu stvar, bila je malo uplašena, ali kad je čula da je reč o ministru drugog ministarstva, umirila se.

„ Važno je da kod vas ne prave liste za otpremninu“ – rekla je. „Pa ipak otidi, izvini se...jer nikad se ne zna.

- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se a on nekako čudno...nijedne ljudske reči da kaže. Doduše nije bilo vremena za razgovor.

I tako...kao kod Čehova, baš isto kao kod Čehova!

Činovnik je pokušavao da se izvini što je u toaletu video ono što nije trebalo da vidi, a ministar je sve više padao u jarost, dok najzad jednom prilikom kad mu se činovnik ponovo počeo uvlačiti pred svima na hodniku, ne reče:

- Pa vi se prosto podsmevate!

„Kakvo podsmevanje?“ – pomisli Dimitrijević. “Nema tu nikakvog podsmevanja! Ministar pa ne može da shvati! Kad je tako neću više ni da se izvinjavam tom fanfaronu! Neka ide dođavola. Napisaću mu pismo, ali ga saletati više neću.

Tako je mislio činovničić Dimitrijević idući kući. Ali pismo ministru napisao nije. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Vrebao je narednih dana priliku kod toaleta da još jednom objasni ministru šta se zapravo dogodilo između njih. I uspeo je jednog divnog dana, istog kao onog kada se užasna stvar i dogodila:

-Ja sam pokušavao da Vam objasnim, gospodine ministre, imajući u vidu situaciju u kojoj se naša zemlja sad nalazi, kao i Vaše zalaganje za odbranu njenih interesa... njene teritorije. Nije mi bilo na kraj pameti da nekog ili nešto ismevam...Naročito sad kad treba imati onu stvar, gospodine ministre...Sad kad treba imati onu stvar...ponovi naglašavajući „onu stvar“ i shvatajući istog trenutka da je baš to nedolično i neodmereno insistiranje na „onoj stvari“,koja se u toaletu očito pokazala kao ministrova Ahilova peta; da mu je to najveća životna greška; ali beše kasno.

- M’rš! – dreknu ministar.

-Šta?! – jeknu činovnik sav premro od užasa i oseti kako mu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema liftu i ubrzo se nađe u Nemanjinoj ulici. Kad je mahinalno došao kući, legao je na kauč pred televizorom i za vreme izveštaja o situaciji na Kosovu...niko ne zna tačno...umro.

***

Hm!

Da li?