MILAN TODOROV: BOGALJ

 

Bilo je nekako oko 18 časova. To je u ovo doba novosadske ravničarski nepredvidljive i melanholične jeseni trenutak kada  svako pokušava da se oslobodi svih zlih strasti nakupljenih tokom leta obilja ili iluzija obilja i tako samoisceljen uđe u zimu još opterećeniju iskušenjima tela i duše.

Seo sam na klupu ispred  katedrale Srca Marijinog. To, zapravo, nije katedrala nego crkva, ali Novosađani skloni da sve oko sebe učine višim, pa tako i crkvu, zbog neobjašnjive letargije izazvane ravnom pločom svog panoskog svemira – nazivaju je katedralom.

Na suprotnoj strani je knjižara Srpske pravoslavne crkve Beseda.

Nekada je, sećam se jasno, na tom mestu, u tom uskom i uvek prijatnom lokalu poslovalo izdavaštvo Matice srpske.

U tom svojevrsnom bermudskom trouglu hrišćanskih, istih a uvek suprostavljenih religijskih uverenja, stojale su dve lepe mlade devojke približnih godina,ali, svakako,nisu imale zajedno ni četrdeset.

Obe u srednjevekovnim odorama, ali različitih boja.

Ona lepša, vitkija i uzlepršanija crnka bila je odevena u tirkizno plavu odeždu dok je njena druga, takođe lepa, samo na savim drugi način, na način, rekao bih, već zasićen budućim promenama tela, statusa, dece, vrtića, bolesnih roditelja, kuvanja i pranja i sve ređeg leganja u postelju radi ljubavnog zagrljaja.

Ispred devojaka u srednjevekovnim odeždama zastao je stranac sa crnim prepunjemim ruksagom na leđima.

Pitao sam se šta te mlade maskirane devojke zapravo nude. Žongliranje između skromnih života i fantazije? 

Ubrzo sam shvatio: one nude sliku. Svako ko hoće da se fotografiše sa njima dvema, ili sa jednom od njih, daje im novac. Koliko, ne znam. Verovatno je to stvar ličnog izbora.

Bile su radujuće devojke. 

Šetkaju kao u izlogu nevine pornografije, sa lažnim krunama od lažnog srebra, sa lažnim mačevima od plastičnog čelika, sa plastičnim cvetom u ruci.

Kosa im je duga i negovana. Jednoj je kosa boje mahagonija a drugoj zrelog žita.

Istrajne su i, čini se uspešne. Jer se sa njima, takvim, sasvim neprilagođenim trenutku  nemosti i strahu od očekivanja u kome se, jasno to osećam, sad ne samo ovaj grad nalazi, nego i celi svet - fotografišu mala dece, porodični ljudi i neki neobjašnjivi provincijalci sa istetoviranim mišićima.

Stranac koji je zastao, a koga sam uočio tren pre toga,  je sa molećivim gestikulacijama razgovarao sa promoterkama. Bio je dvostruko stariji od njih.

One su se glsno nečemu smejale.

Glavnom gradskom ulicom se, kao i obično u doba promene sezone, širio miris kanalizacije.

Stranac je bio čobek na pragu starosti, tako oko pedeset pet ili koju godinu manje ili više.

Na satu pravoslavne Saborne crkve izbijalo je osamanest sati iako je to bilo preuranjeno. Nervirao me je taj sat jer nikad nija odbrojavao tačno vreme, kao da je samo večnost, u koju sve više sumnjam jedina ispravna postojeća mera naše prolaznosti. 

Posle pet minuta zvonik na katedrali je oglasio osamnaest časova.

Po tom satu si mogao odrediti trenutak svoje smrti, pomislih, nepogrešivo.

Uplašen takvom pomišlju naglo sam ustao sa klupe.

Stranac je upravo ljubio crnu devojku, jednom, pa drugi put, pa, dok se ona sada već opirala, treći put - dok je druga njegovim mobilnim telefonom sve to snimala. 

Videlo se kako pokušava da joj gurne jezik u usta.

Ona ga je svim svojim malim  snagama krhkog devojčeta odbijala.

Onda je on zastao kao  da se nečega prisetio i sklopljenih ruku zamolio je za nešto što nisam mogao da čujem. Ona je klimnula glavom. On joj se ponovo sasvim približio, prislonio svoje tamno lice uz njen obraz i držao ga tako neverovatno dugo. Ona se smešila izvežbanim osmehom sa punim zdravim zubima. U tom osmehu nije bilo ničeg ličnog. Samo malo zaboravljene romantične slike.

Stranac se najzad odlepio od nje i pružio joj  novčanicu.

Ona je to sa velikim pokretom ruku odbila.

-Za vas gratis – kao da je rekla.

On se naklonio i polako, osvrćući se, krenuo niz Zmaj Jovinu ulicu ka sabornoj crkvi klecajući, krivim rahitničnim nogama. Tek tada videh da je težak invalid.

Možda se nikad nije poljubio ni sa jednom devojkom.

Ne znam šta je on imao u glavi, ali nesumnjivo je bio srećan makar tih nekoliko sekundi ili minuta, a siguran sam i docnije kad bi mislio na devojku koju je ljubio a koja je besprekorno čista na to pristala, naravno ne zarad novca jer nije bila prostitutka nego samo devojka koja jednostavno izdržava.

Niko ne može da ima sve. Imati nadu, više je nego dovoljno.

Potrebno je samo da se privid učini stvarnim, tačnije da se stvarnost utemelji u našem snu.